Pronašli smo najgoru rupu u ovom gradu. Sivosmeđi zidovi impregnirani nikotinom i alkoholom, stolovi ljepljivi od očaja. Uklapamo se.
Konobar donosi rakiju.
- Svi me konobari ovog grada truju rakijama - govorim, iako mi je to valjda petnaesta. - Što mi to nosiš?
A on se smije, sve je ovo dobar scenarij: pijani smo, ja tonem u stolcu i znam, znam, znam s nevjerojatnom sigurnošću: još jedna rakija, još samo jedno jedino piće, posebno neko od onih koja prže grlo, i gotovo je, već se ionako preglasno smijem, već ionako prečesto rukom prolazim kroz kosu, već ionako puštam da ti ruka trenutak predugo stoji na mojoj.
A oko nas sivosmeđi zidovi, očaj koji se lijepi za nas. Uklapamo se.
Trebali su proći mjeseci, stvarno mjeseci da sjednemo za ovaj stol i razgovaramo.
- Bilo bi bolje da nismo pili - odjednom imam napadaj mudrosti. - Alkohol nas svaki put sjebe.
- Misliš da je u alkoholu stvar?
- Ne, stvar je u tebi i meni, stvar je u nas dvoje idiota koji su najgori par u svemiru, ali ne odustaju.
- Zašto si otišla?
- Zašto si ti?
- Zato jer...
- ...nije imalo smisla.
- Da.
- Da.
- I evo nas opet ovdje.
- Da.
- I opet ćemo se sjebati.
- To nam dobro ide.
Nova runda. Ne mogu više voziti, ne može ni on. Brojim u sebi koliko će nam ovaj put vremena trebati.
Tri sata.
I četrdeset i dvije minute.
Sivosmeđa birtija, davimo se u jadu. Uklapamo se.
Zašto si otišla, zašto, zašto, zašto?
A ja šutim i tek kasnije, mnogo kasnije, u sebi govorim: jer sam te voljela, idiote. Jer sam te voljela.
Post je objavljen 06.11.2013. u 11:59 sati.