Evo, da se odmah na početku ispričam zbog ne pisanja, a tek sam krenula s blogom, ali zadnjih tjedan, dva, su mi prošla kaotično, pa nikako da sjednem mirno za računalo i natipkam post.
U zadnjih dva tjedna, od dva puta kada sam mu rekla da ga trebam, niti jednom nije došao, a drugi dan bi se javio kao da se ništa nije dogodilo.
Prvo da pojasnim što se dešava u mom životu.
Imam najbolju prijateljicu s kojom sam jednostavno kliknula čim smo se upoznale u srednjoj školi. Nakon toga postale smo nerazdvojne, ona je zavšila srednju dok sam ja još imala 2 godine, te se odselila u Zagreb. Naravno da smo se čule svaki dan, bilo preko skype-a, mobitela, čak su bila i pisma u pitanju. Ona je bila i još jedan dodatan razlog zašto sam se ja toliko željela preseliti u Zagreb i ostati tamo čak i kad nisam prvu godinu upala na fakultet. Veza koju imam s njom je neobjašnjiva, ona je kao druga ja, u 6 godina prijateljstva, niti jednom se nismo posvađale! Kad god sam bila tužna, ili ekstra sretna zvala bi nju. Kad god bi ona bila tužna ili bi se pojavio neki novi frajer u njenom životu, zvala bi mene. Njena obitelj je mene prihvatila kao svoju članicu te ja njene roditelje zovem svojim drugim roditeljima, i isto tako ona moje.
Međutim, ona je bolesna od rođenja, te je od 12. mjeseca prošle godine krenulo na gore te od tada ne izlazi iz kreveta. U početku smo stalno govorili "Bit će bolje, bez brige!", ali sada, nakon skoro godinu dana od kad se ništa nije pomaklo, više to ne govorimo. Jedino što joj možemo reći je da smo uz nju, samo nam to preostaje. Od tada, ni ja nisam dobro. Da, kad sam s prijateljima, kad sam na zboru, na poslu, kad sam okružena drugim ljudima, ja sam dobro, ja se smijem, zabavljam. Ali kad dođem doma, pogledam se u ogledalo i znam da nisam dobro. Prije spavanja, mislim na nju: kako je danas, jel jede šta, jel ju opet sve boli? Kad se probudim mislim na nju: jel mogla spavati ili se opet budila cijelu noć od kašlja, boli? Gledati nekoga kako ga boli i ne moći ništa napraviti, to je najgori osjećaj. Gledati nju sa svojih 30 kg kako prolazi kroz to sve, je jako teško. Svejedno volim ići kod nje u posjet, volim činjenicu da me zove svojom hodajućom sapunicom i što kada dođem kod nje mi se nasmije i pita: "Šta ima novog?". Volim joj pričati sve do zadnjeg detalja jer je to jedini način da joj odvratim misli od boli. To je sve što mogu napraviti.
Ovu zimu, nisam mogla doći do nje u bolnicu po danu, pa sam se zaletila pred večer. Ona je spavala, što me jako razveselilo jer u to vrijeme nije mogla spavati. Sjela sam kraj njenog kreveta i držala ju za ruku i tako provela sat vremena. To je bio prvi put da sam si priznala da ja nisam dobro, i prvi put da sam kad sam došla doma, raspala se na komadiće. To je bio prvi put da sam mu poslala poruku da ga trebam. I on nije došao, jer je bilo oko 22 sati, a on se voli naspavati. I sad u zadnja 2 tjedna, kad sam mu rekla da ga trebam, nije došao jer jednom je išao van s frendovima koji su ga nazvali nakon mene pa nije mogao, a drugi put je otkazao kino sa mnom i prespavanje kod mene jer je zaboravio na Reformu, pa je rekao da će doć nakon toga makar u 5 ujutro. I nije došao. A znao je da sam bila kod nje, i znao je da ga trebam, jer sam mu to napisala i rekla.
Koliko god mi teško bilo, prekinula sam. Bio je kod mene sat vremena, gledao me raspadnutu. Rekao je da sam ja predobra za njega, i da je on kreten koji ništa ne zna, a želi naučiti, i da ne može bez mene i da će se promijeniti, samo mu treba vremena. Samo što ja sada nisam spremna i nemam snage da se netko uči na meni. Jer ja sam i ovako umorna i iscrpljena, i treba mi netko čvrst, zato jer ja nisam čvrsta. Ne, neću ići dalje jer u sebi imam taj snažni osjećaj da je on taj i da može biti dobro. Samo ne sada.
Post je objavljen 08.10.2013. u 12:53 sati.