Piši majko sinku svome, piši to je sada jedino što ti je preostalo. Što da ti danas kažem, pa ti sigurno sve vidiš i sve znaš. Majka bi tako rado skrila svoju tugu, suze, sjetu, ali ne ide. Možda kroz neko vrijeme i naučim nositi svoju bol hrabro, ponosna na tebe što sam te imala i nedužnog izgubila. Voljela bih ponekad da mi ne daju neke savjete koji su mi sada poput znanstvene fantastike. Najgore mi je što mi to savjetuju oni koji imaju djecu živu i zdravu, hvala Bogu, ali koliko god su njihove namjere dobre, meni su sada užasno glupe. Pa valjda imam pravo tugovati, valjda imam pravo biti s ostatkom obitelji, meni sada treba moj mir, unutarnji mir, treba mi vrijeme koje želim u mislima provesti s tobom. ne mogu to sada na silu prekidati. Ovaj savjetuje ovo, onaj ono, a nitko ne razmišlja da ja jednostavno nisam sposobna neke stvari učiniti, odraditi kao prije. ti znaš koliko je mama radila, koliko se davala. Sada to trenutno ne mogu. Ako smatraju da trebam dobiti otkaz, zato što nemam pravo tugovati, neka im to bude zadovoljština. Ja znam da moju bol i tugu nitko ne može preuzeti, posao može. S obzirom u kojem vremenu živimo sve je za očekivati, ali ne boji se mama. Ne mogu mi oduzeti moj obraz, poštenje, ljubav u srcu. To je moje...i znaš, ako uspijem završiti ono što sam započela, učiniti ću to za tebe. Tebi će biti posvećeno, jer si uvijek bio ponosan na svoju mamu. Ako moram podnijeti još koju žrtvu, nije to ništa, to je sada sve nula, prema ovome kako se sada osjećam. Veće boli od ove nema, pa neka mi rade što god im na um padne. Kad nisam umrla od tuge za tobom, što mi još može biti? Za mene bi bila najveća radost doći k tebi. Zato ne brinem, molim Boga da si sretan tamo i da ćeš me jednog dana dočekati čarobnim osmjehom, kakav si samo ti imao. Volim te ljubavi moja mila, volim te beskrajno.
Post je objavljen 23.09.2013. u 21:15 sati.