Nije zanimljivost, nije nadanje ni stradanje,
nije rađanje pravocrtnog pucnja u gustoću zvuka, žamor,
ni kidanje ni multipliciranje (imala sam samo jedno oko u masi,
samo jedno i cipele, krug).
Ni glas koji slušaš kroz jeku dok se otkida od mesa, vrtloga,
vrtiš se,
onaj koji brusi i oblikuje, brusi i rastače,
i samo to jedno:
ni kosa koja steže, koja te prska po ramenima, koja
od tih tvojih ljudi,
svih tih silnih ljudi,
ne vidi odra. Ništa.
Sada: Drugo oko prazno odzvanja posudom koju sam nam pripremila i
ta gitara gmili, ta žica guši prazne aparate, nije teško.
Nešto klije, nešto ćeš ravno pogoditi ili nećeš;
u Drugo, u krik, u sve što nisi. Ili nećeš.
Post je objavljen 22.09.2013. u 14:21 sati.