Poznavao sam je kao veselu djevojku. Djevojku koja svoj osmijeh nikada nije skidala sa lica, sjećam se da je imala najlepši osmijeh koji sam ja vidio. O, kako sam ja voljeo kada se ona smije. A priča, u tome je niko nije mogao prevazići. Uvijek je mogla pričati, o svemu, ‘za desetoricu’. Voljela je ona mene, itekako sam siguran u to. Ali imala je ona onih svojih noći, kada joj ni do čeg’ nije bilo. Tad’ bi mene nazvala, i sve svoje strahove i tuge ispričala. Tad’ sam shvatio druže, koliko mi je bitna. Promjenila me na bolje. Učinila da mnoge stvari shvatim i prihvatim ih takve kakve jesu. Mogu ti reći da mi nedostaje. Nedostaje mi moja malena, nedostaje onaj njen osmijeh, nedostaju sve njene gluposti i ja onakav kakav sam bio uz nju. Nije više ista, kažu sretna je al’ ja znam da to nije to i znam da se drži obećanja, koje je zadnji put rekla. Al’ znam i to da ja više za nju ne postojim.
Post je objavljen 14.09.2013. u 15:08 sati.