Sjedim neki dan na balkonu,pijem kavu i zapalim pljugu.
Balkon do mojeg živi jedan obiteljski par sa troje djece.
Došli su prije par mjeseci,možda čak i blizu godinu dana.
Stan je podstanarski i ljudi dolaze i prolaze,
oni su možda već peti u tom stanu,ali o tome neki drugi put,mislim o stanu i podstanarima.
Da se vratimo na balkon.Sjedim i pušim na balkonu.Klinci su također na balkonu preko puta.Stalno su vani,ako ne na balkonu,ond vani na cesti.
Većinom je majka s njima,jer čaća radi po terenu.
A ove klince sve živo zanima,nije ih ništa sram.Kad god prolaziš postave ti bezbroj pitanja.
Tak oni mene vide na balkonu i ne izdrže dugo nego me upitaju:a zašto ti vani pušiš i piješ kavu?
Oni pitaju iskreno,(djeca su najiskrenija),a ja uzvraćam istom mjerom:pušim vani jer mi žena neda da dimim u stanu.
A oni će na to:tako i naš tata neda mami da puši unutra,osim na wc-u,ali sad puši svugdje u stanu.
Pitam ja: i jel onda cinkate tati kad dodje doma?
Ne,naš tata više neće doći,zaljubio se u drugu curu,poslao je sliku!-odgovaraju klinci ko iz topa.
Ostao sam malo bez teksta.
Tata radio u Njemačkoj i zaljubio se,i nema ga više!
Uzeo sam to malo sa rezervom,ali znam da klinci baš ne lažu.
Vidim ja nakon par dana,žena počela odlazit svako jutro negdje s autom(ajde,bar im je auto ostavio),kad skužim da je počela radit,a mama joj čuva djecu.
I stvarno se pokazalo da djeca nisu lagala.
Kad uopće možemo reći da je neka veza,zajednica,brak ili nešto slično,čvrsto i neraskidivo?
Nema neke formule ili recepta,al si mislim da moraju barem biti čvrsti temelji,pa onda možemo graditi dalje.