Bliži se kraju još jedan dan, spustio se mrak na na našu dolinu. Ja ne mogu prestati misliti ni pričati o tebi. Vjerovatno sam jako naporna svima oko sebe, plačem, pričam. Znaš Mandiću je rođendan danas, a tebe nema...nema tko kuhati kotlić, nema tko izvoditi zafrkanciju. Fališ sine i svojim prijateljima...danas su mi rekli da na dan kad si otišao nije radio ni disko niti je bilo muzike koja je već bila najavljena u gradu. Eto, sada znaš da su te svi voljeli. Bio je tata od Tone i Cukija danas kod nas...i njima je teško kaže. Rekla sam mu nek dođu, samo da ih zagrlim...da vidim tebe u njima. Nisam još bila u tvojoj sobi, bojim se ući unutra, tamo je sve tvoje kako si ostavio. Kako da to dotaknem, a tebe ne...jednom ću morati, sada još ne. Zbrkana sam ti dijete moje, ne znam odakle započeti život, što god krenem, kud god krenem sve se vrti oko tebe. Voljela bih da prestanem plakati, ali ne mogu. Jednostavno ne mogu to kontrolirati, jače je to od mene...a na svakom koraku ima nešto što podsjeti na tebe. Kako i nebi kad si ti bio posvuda i u svemu. I znaš kada mi je stvarno grozno. Oko jedan sat na poslu, čekam da zazvoni telefon i da ti pitaš, mama što ćemo danas za ručak, oću ja staviti kuhati ili ćeš ti kad dođeš? Koliko puta si ručak skuhao do pola dok ja nisam došla s posla, volio si kuhati i radio si to vrhunski. Uvijek je bio u 4 sata na stolu, sada više ne znamo ni što jedemo ni što kuhamo. Sine moj, mi smo izgubili nešto nenadoknadivo, ti si jednostavno bio toliko svestran i poseban da te se nije moglo ne vidjeti, ne voljeti. I nadam se da si sreo tamo gore one koji su otišli prije tebe, a ima ih puno, čak iz tvog razreda...Brdar, Vedran, Mario, Tomislav...imaš opet s kim feštat. I daj, javi se...nemoj biti takav molim te, reci mi samo da je sve u redu, da si dobro, da je tamo lijepo. I ja ću biti sretna zbog tebe...do tada ne znam kako ću izdržati. Oči svoje sam već isplakala.
Post je objavljen 04.09.2013. u 20:31 sati.