Pitanja lete na sve strane, a odgovora nema, pa nema. Tako očajnički pokušavam u svojoj glavi naći razlog zašto si odabran baš ti? Pokušavam naći istinu, ali se bojim da je ona daleko. Nadam se da ću živjeti toliko dugo dok je nađem, to je moj dug prema tebi. Znaš li ti koliko nam fališ, ne samo meni, fališ svima nama. Tati, braći, Janu i možda nekim prijateljima. Znaš, svi nekako bježe od nas, valjda se boje naše boli...dolaze k nama ljudi kojih sam se najmanja nadala. Nema onih koje sam očekivala, a ja svoju bol niti ne želim dati nikome. Ona je moja, moja otvorena rana na srcu s kojom živim, dišem, hodam. Osjetiš li sada, da baš sada u ovom trenutku koliko te volim, koliko sam te voljela, koliko ću te voljeti. Stalno sam pričala o tebi, koje predosjećaje je majka imala...da sam ih barem mogla zatomiti i otjerati.
U sumrak smirujućeg dana
odlučio si poći,
iako si mami obećao
da ćeš za pola sata doći.
Čekala sam te sa zebnjom,
onako kako samo majka zna,
ali slutila nisam
da sam te zauvijek izgubila.
Poruka tvoja i sada stoji,
ne brini, eto me za pola sata,
nisi tada znao da ćemo ostati
bez tebe, voljenog sina i brata.
I sve bi sada dali sine,
kad bi mogli stare dane vratiti,
znamo da života nema više i da ćemo
do susreta s tobom patiti.
Volimo te više od sreće i života,
ti si bio naša sreća, život i ljepota.
Post je objavljen 22.08.2013. u 10:39 sati.