Znaš, išla sam danas do posla, ali ne ide. Probala sam sine, ne mogu. Nisam mogla izustiti, niti napisati smislenu i suvislu riječ. Zapravo ne znam ni što ovdje pišem, možda budem jednom razumjela, sada ne. Tko bi to i razumio? Razum je jednostavno u nekakvom vakumu, štiti sam sebe od spoznaje...jedino bol živi...bol i tuga su toliko snažni da su i razum nadvladali. I sretoh danas jednu majku, majku koja je izgubila sina kad si se ti rodio, prije 24 godine i reče, neću te tješiti. Utjehe nema, dok budeš živa...tvoja bol za sinom će te pratiti. To valjda razumiju samo majke koje su izgubile dijete.
I da, povremeno osjetim tvoj miris...ali ja želim dodir, želim zagrljaj...sine želim k tebi, tako očajno želim k tebi. Sva zemaljska dobra, sve radosti i sreće svijeta više ne postoje. Postoji samo nada i želja da te ponovo stisnem u zagrljaj, čuješ li ti što ja tebi govorim...ili odmahuješ rukom kao što si nekad znao. Lako je bilo tada, ovo je puno ozbiljnije...nemoj se praviti da ne čuješ, čuj moj vapaj, molim te...
Post je objavljen 19.08.2013. u 15:28 sati.