Ne želim te više. I ne mogu pronaći iskreniju rečenicu kojom bih te noćas ostavila. Previše sam ti vremena dala, poklonila, otkinula od sebe i beskompromisno dala tebi, da raspolažeš s njim kako želiš. Umorila sam se od naših noći, od skrivanja, nepoštivanja, strepnje, laganja, nervoze, ljutnje… Poželjela sam nekoga tko će sa mnom dijeliti zajednička jutra, tko će se sa mnom smijati u kasna popodneva , tko će mi grijat dlanove u zimskim noćima… A to nisi ti. I nikad nisi bio. Nije lako ostavljati pa čak ni nekoga koga nikad nisi volio, ali si ga razumio , možda bolje od ikoga, i bolje od sebe samoga… Zato mi te teško ostaviti. Jer sam se navikla na tebe, na tvoje dolaske, još brže odlaske, na tvoje ruke, kosu, kožu, jer sam se bila navukla na tebe i slijepo ti se davala , bez razuma i bez granica. A sad sam se umorila. I prošla me želja. I ne kuca mi srce radi tebe ni malo brže. I ne pale me više tvoji dodiri. I svaki put kad sam s tobom jedva čekam da završi. I ne trzam više na tvoje pozive i poruke, nego uživam gledajući kako mi display blinka i kako se ne javljam,,,a budna sam . I ne smetaju mi više tvoje laži. I kad ti se reda radi zovem , molim Boga da se ne javiš. I nestalo mi je strasti. Nije ostalo ništa radi čega sam došla. Tako valjda prestaje ludilo… Polako, nepovratno, bez glasa i buke,,, potpuno drugačije nego je došlo… Moje i tvoje ludilo završava ovdje i sada.
Ne želim te više. Ni tebe, niti išta tvoje…