Marketing
Liniću, Liniću...
.
.
.
.
Liniću, Liniću...
Jutros sam se probudila s velikim olakšanjem. U Komiži od jutros lakše se diše. Tri dana grad je živio pod opsadom Linićevih inspektora i haračlija. Dojava da su se ukrcali na trajekt vratila je uobičajeni život, pazaru, butigama, kafićima i picerijama, ali i kućnoj radinosti. Nema više rodbine na spavanju, ostali su samo gosti. Maslinovo uje je opet na ulici. Ispred konobe se nađe vino, travarica, hib, malo meda, poma, koja tikvica iz vrta... Kakva kasa, kakav račun, Internet...Nema više umotavanja korneta sa sladoledom u račun od pola metra, nema više trostruke šetnje po kafićima; primanje narudžbe, donošenja pića i zlu netrebalo donošenje računa te naplata. Sad je sve jednostavno. Lako ide narudžba:
- Dakle, karlovačko veliko, zidaruša?
– Da. A, šta Ti pije pi.ka?- pita mladi konabar iz Bosne sa biometrijskom putovnicom i grbom Hajduka na takuinu. – Ništa. – Nema ništa sjediti.
- Dobro, daj, sok. Koji? Koji hoćeš. – Dobro...
Usluga „europska“. Cijene također.
U vali „Molo bonda“ u zadnji čas je zaustavljeno potpisivanje peticije protiv švedske mladeži i njihovog tulumarenja na privezanim jedrilicama. Iznajmljivači apartmana u njima gledaju izbacivače gostiju. A, gosti prijetnju ušima i snu. Ovog utorka postignut je kompromis. Nije bilo galame.
Galamili, ne galamili, ura gre...Nekima nazad, nekima naprijed...
Držim fige meštru Liniću...
Vrijeme, vreme, vrime je plaćanja pristiglih računa. Hebo Internet, daj pare!
Post je objavljen 25.07.2013. u 19:37 sati.