Oduševljavaju me žene koje se tako dive svojim muškarcima i tako velikodušno pričaju o njima i hvale ih kao da samo one imaju muževe pored sebe i nitko drugi. Samo one imaju takve ekstra muškarce pored sebe. Svaki put kad čujem takve priče redovito mi se sere od njih jer nemam baš želudac za slušanje takvih pizdarija.
Uglavnom svaki komentar na takve priče uredno držim za sebe jer kad bih krenula s komentarima to ne bi dobro završilo, niti za njih a još manje za mene. Iz vlastitog iskustva naučila sam da je poneke stvari bolje prečuti nego reagirati, i opet ponavljam, ne radi drugih već isključivo i samo radi sebe.
Na gluposti koje čujem iz mene bujica mojih razmišljanja samo krene, ali moja razmišljanja nisu dobra u društvu takvih žena jer ja se ne mogu diviti i čuditi takvim pizdarijama, ja ih mogu samo gledati ispod oka, čistiti nokte dok se one dive i razmjenjuju iskustva i praviti se da ništa ne čujem, tako je bolje....
Prvo, ne mogu se hvalisati okolo jer nemam muža, sama sam, a i da ga imam čisto sumnjam da bih se nešto ekstra hvalila time što je on danas zabušio rupu u zidu, pogletao zid, pošišao travu u vrtu, okupao dijete ili bih ga sažaljevala jer je on mrtav umoran, obzirom da je radio od 8 do 16...
Mislim, šta se tu ima hvaliti i uzdizati ga u nebo?
Zbog čega?
Šta to on sve može što ja ne mogu?
Mislim da žene mogu jako puno stvari obaviti koje može i svaki muškarac, a i one stvari koje ne mogu učiniti, tipa - popraviti veš mašinu, pa nije to kraj svijeta. Malo je muškaraca koji znaju popraviti veš mašinu a uostalom, čemu i da se muče kad je servisera na svakom koraku?
I tako se ja ježim kad čujem te hvalospjeve na račun njihovih muževa, maltene što se ne hvale i time čiji je muž jače prdnuo...
Neki će reći da sam možda ljubomorna.
Nisam, nemam radi čega biti ljubomorna na ikog tko ima muža ili partnera, zaista nemam. Samo što ja sama znam zabušiti rupu u zidu, pogletati zid, pošišati travu itd., itd. i za to me nikad nitko nije previše hvalio a nisam ni očekivala da me se hvali radi takvih poslova, to smatram samo svojim dobitkom.
I onda da ja danas sutra hvalim svog partnera radi obavljanja takvih poslova? Pa ne pada mi na pamet..
Da se hvalim svojim prijateljicama radi toga što je on postavio bonegraciju na zid i od toga napravim cijelu dramu u tri čina? Opet mi ne pada na pamet...
Na kraju krajeva, taj netko mi treba biti partner s kojim ću ići rame uz rame naprijed i s kojim bih se trebala nadopunjavati kako kroz svakodnevni život pa tako i kroz raspodijelu poslova, a ne da mi bude prikolica.
Nitko ne treba prikolicu...
Još najbolje da dođe doma nakon posla, uzme pivu i dnevne novine, stavi noge na kauč i čeka serviran stol, ma nemoj?
I ja bih isto tako ponekad ....
Post je objavljen 23.07.2013. u 23:26 sati.