Marketing
More je naše, al ne i za nas
Kako je 80tih godina prošlog stoljeća lijepo bilo ići u radnička odmarališta na more. Jelda da je? Svaka firma je imala neko odmaralište diljem naše obale. More nema ko si nije moga priuštiti. Tih godina kad bi narod navalio na more vječno bi bila oseka jer bi sav narod pio more. Ja kad sam prvi put uletio u more, ja sam odma popio 2 litre na eks… em ga ima kolko oš, em je džaba. Ćaća je zna dreknit:
- Nepij more, pičkat materna neotesana… proljevš dobt!
Jebalo se meni za proljev. Ždera sam more ka da je grah. Da ne objašnjavam kako sam tek bio u čudu kako nikako ne mogu potonuti za razliku od svog seoskog potoka u kom sam uvijek bio na dnu. Iz mora se izlazilo kad bi usne poplavile a ja se tresući govorio:
- Ni… ni… ni… ni… nije mi… mi… mi… mi… zi… zi… zima!
Ćaća je bio pedagog ipo pa bi reka:
- Nijet pičku maternu zima. Odeš li još ednom uvodu, krepaćeš!
Danas… danas je more skoro pa privilegija. Radnička odmarališta su odavno otišla, štob ćaća reka, u pičku maternu. Neko je reka da koji se kurac narod ima odmarati, njegovo je da dela. Došla naša vrla pretvorba ili ti privatizacija, pa su čobani koji nisu znali na koju rupu seru dok je ne napipaju, odjednom postali poslovni ljudi koji su od švercerskog štanda na tržnici izgradili poslovna carstva. Ono što nije dano njima, dalo se strancima koji su nam osigurali 12 satno radno vrijeme i izgradili trgovačke centre da se svi ko stoka guramo u torovima gurajući kolica te ono malo para što smo zaradili ostavimo na njihovim kasama. Majkut jebem, ovo ni Spilberg ne bi režirao kako su ovi to dobro smislili. More? More je u toj priči ostalo naše al ne i za nas, pa tako ovi iz unutrašnjosti sline na to isto more ka 5-godišnjak na kuglicu sladoleda čekajući da mu je tata sa previsokog pulta slastičarnice spusti u ruke. Serem možda? Pogledajte fejzbuk – jel ko turio noge u more, odma slika i popratni tekst:
- Moreeeeeeeeeee!
… davajući doznanje da se nekako uspio dočepati mora. To smo mi, počeli smo se hvaliti sa nečim što bi nam trebalo biti normalno, jer na fejzbuku ne očekujem sliku Saudijoarabijca koji je natočio gorivo u matičnoj zemlji i ushićeno se uslikao na benzinskoj pumpi sa popratnim tekstom:
- Natočio sam pun rezervoar za 5 dolara!!!
Ne očekujem jer kod njega jebene nafte ima. Ne očekujem ni od Eskima da se uslika kraj sante leda, i napiše:
- Jebote, LEEEEEEEEEEEEEEEEEED!!!
Ne očekujem jer jebenog leda kod njega ima. Ne očekujem ni od Bosanca da se uslika sa porcijom ćevapa i napiše status:
- Bolan ćevaaaaaaaaaaaaapiiiiiiiiiiiiii… i luka sam dobiooooo!!!
Ne očekujem jer jebenih ćevapa u Bosni ima.
Ili možda jedan status na fejsu jednog Tunižana:
- Gledaj pjeska u Sahari, krušnu ti mrvu jebem!!!
Još malo pa će se moji Ličani početi slikati kraj netom srezanog trupca, i objavljivati tekst:
- Drvaaaaaaaaaaa… i motorna žagaaaaaa. Ima ko za lajkat!?!?!?
Najveći broj nas kontinentalaca vidi more na način da ode kod prijatelja ili rođaka u Dalmaciju, Istru, Kvarner, otoke… jer novaca za neki samostalni aranžman nema. Ti prijatelji i rođaci mora da su presretni kad nas svake godine vide sa onim stvarima koje čupamo iz auta i krokodilom na napuhavanje kojeg smo napuhanog strpali u auto dok otac, glava obitelji, iz auta izlazi sa napuhanom patkom oko pasa. Rugamo se Česima a 100 puta smo gori od njih, oni bar dođu do Hrvatske a mi Češku samo sanjat možemo (uostalom, koji se kurac rugamo Česima da donose paštete kad nas po tragu sarme moš naći gdje smo otišli na skijanje). Slavonci more vide eventualno ako odu kao sezonski radnici guleći po radnom vremenu kojeg je skrojio onaj stranac sa početka priče pa rade po hotelima 16 sati na dan tako da jadni mora ni ne vide… plaća? – fantastičnih 5 000 kuna za 498 radnih sati. Mi Ličani na more idemo ka Romi, potrpamo se svi u jedan auto i to čitavim nas 7 i onda il na Karlobag il na Senj pa kad parkiramo, treba nam pola sata da svi izađemo iz auta… i normalno, navečer svi zagoreni nazad u Liku.
Zagorci još ni dan danas ne znaju da je more slano, znaju oni stariji iz doba radničkih odmarališta pa mlađima navečer pričaju priče… usmenu predaju:
- Ojnda je Štef zaronil… boktejebal… pol vure ga ni bilo vun!
- Pol vure!?
- Je je… pol vure… a ojnda je izronil, pijan!
Kordun i Banija ni ne znaju da imamo more, od malena ih lažu da nismo mediteranska zemlja i da smo kao država okruženi Poljskom… sve samo da nitko ne pita:
- Mama, a kad ćemo mi na more?
… takvih pitanja na Kordunu i Baniji nema, za njih je Krakow mila majka.
Imati more a ne imati ga, to ti je ka da te mater doji iz prazne sise… imaš sisu, a nema u njoj ništa.
22.07.2013.
Autor: Bloger Krule
Post je objavljen 22.07.2013. u 11:00 sati.