vozio sam zadnjih dana bicikl okolo naokolo, traje to satima, i zgodno je, ali nekako mi se čini gubljenje vremena. išao sam preko Samobora i Samoborskog gorja, uz granicu sa Slovenijom, preko Žumberka do Ozlja i Karlovca, i onda natrag u Zagreb uz Kupu i kroz Pisarovinu. toliko da stekneš dojam. hoću reći, nisam išao s nekim ciljem, negdje doći, nego se vratiti. pa razmišljam da ne bi trebao tako. ode cijeli dan. s druge strane razmišljam kako bi bilo uputiti se na more biciklom. ne znam.
ne znam niti što dodati na temu zagrljaja. sasvim me ostavila inspiracija. mora da tako utječe manjak kisika kojem smo, mora biti, izloženi u našem svemiru. moramo provjeriti da li svi sustavi rade optimalno.
čitam knjigu Krv, znoj i suze - Bear Grylls - autobiografija. kako opisuje prilikom uspona na Himalaje, očito nije potrebno otići u svemir da bi se našao izložen manjku kisika što onda povlači bezbrojne probleme. možeš i zaroniti, jasno :) htio sam reći da svega par kilometara iznad razine mora Zemljina atmosfera nije nimalo gostoljubiva, i pravo je čudo kako je dio pogodan za život tanak. jer par kilometara je skoro pa ništa. daleko manje nego od jednog do drugog kraja Zagreba. zamisli - tako sam prošao na biciklu 180 km što bi bio već pravi svemir, samo da nisam vozio horizontalno. znači da je i biciklom moguće lako doći daleko, samo ako ideš okomito.
Post je objavljen 11.07.2013. u 09:56 sati.