Opirala si se od svitanja dana
još uvek stiskajući san
želeći otvoenih očiju,
da nastaviš nedosanjano.
Bežala si od samoće
kroz uski prolaz sećanja
čuvajući u sebi
sve što si htela reći
neobičnim načinom ćutanja.
Nisi htela priznati,
da si jednim delom
ostala tamo gde si sreću začela,
mislima si pisala
novo poglavlje svoje neispričane priče,
u nekoj tišini gde ptice samo jednom pevaju,
gde zvezde ne znaju kome pripadaju,
noći ili danu,
a mesec poželi sjati
na dlanu svih izgubljenih
u svom bezciljnom tragu.
Bežala si i od vetra
koji je čuo
to što je u tebi pričalo ćutanje,
uzdahom si se mimoilazila
sa šapatom svojih misli
ne želeći da se okreneš
i još jednom pogledaš
taj trag u beskraju...