Dvoumim se već jedno duže vrijeme da bilo što napišem. Kao i s mnogo stvari koje me okružuju, koliko fizički, toliko i psihički, nisam siguran ima li to smisla.
Nisam neki pobornik pisanja stvari o sebi koje bi onda drugi ljudi trebali čitati. No, kao i uvijek, znam da ovo nitko neće čitati ili ako već i hoće, čitati će to s takvim otklonom od datuma pisanja da uopće neće biti ni bitno.
Imam potrebu pustiti neku tužniju melodiju kad ovo pišem. Ne znam ni sam. Nekako me rastužuje ovo mjesto, ovaj dizajn.
Podsjeća me na moj neuspjeh?
Ima jako puno ljudi koji pišu ovakve stvari i traže od drugih da im takve stvari komentiraju. Ja ni sam ne znam što bih rekao na svoje "biografske" postove pa onda znam još manje što bih rekao strancu. Stranac je samo stranac i valjda ga zato tako i nazivamo da bi si predstavili da je to netko stran. Ima jako puno ljudi koji su sami sebi strani, ali sebe ne nazivaju strancima.
Oni samo žive svoj život i ne preispituju svoje postupke ili misli. Priznajem, preispitivanje sebe može dovesti do ludila i nisam siguran bi li ikad većina ljudi prihvatila takav način života. Sve više uviđam da je to sve skupa naporno. Naporno drugima, to sigurno, ali može postati odbojno i onom koji tako živi. Nema tu ništa loše i odvratno i u potpunosti krivo, kako sam uvjeren da bi neki ljudi htjeli čuti. Oni će odbiti činjenicu da oni to ne razumiju. Da razumiju, onda bi sve bilo drugačije.
Kad ne razumiju, neka se jebu. Trebao bih svu božansku snagu da bih želio takvima bilo što objašnjavati. Uz moje prijašnje teorije o nepostojanju dijaloga, osim možda među nekim određenim, veoma bliskim ljudima (što je, sada, u praktičnom smislu propalo), nadodaje se tu iskustveno znanje. Iskustveno znanje koje mi kaže da odem spavati. Da zaboravim pizdariju koju neki ljudi nazivaju vanjskim svijetom.
Mogao bih nastaviti, ali neću.
Znam samo jedno.
Ako sam i naporan i dosadan, barem nisam bezosjećajan.
To još uvijek imam i to nitko neće oduzeti. Ni ti, ni ti pa čak ni ti.
Post je objavljen 05.07.2013. u 07:47 sati.