Kad na stolu omirišem povrtnu salatu koja je tek pristigla iz bašte moje mame, bake ili svekrve, pomislim da je takvo što ipak stvorio Bog, jer čovjek mi se čini krajnje tupavim za jedan takav pothvat…
Miriše božanstveno, mami svojim bojama i mirisima, i upravo ta jednostavna salata je ono što me svakog ljeta raduje, a odsustvo iste svake zime rastužuje… Bogatstvo okusa je jedinstveno, neprikosnoveno, naprosto – savršeno… A, rastu te biljkice tu, u našim baštama, na našoj i u našoj surovoj zemlji.
A, sjećam se nekih salata koje i nisu mirisale tako divno. Nisu, zapravo, mirisale nikako.
Bila je 1995. S folklorom sam išla na turneju po južnoj Italiji. Preciznije, po najjužnijoj regiji iste – Reggio Calabrio.
Pust je to i istovremeno bogat kraj. Ali, nimalo nalik bahatom i osiljenom sjeveru.
Plaže su jednostavne. S malo sitnog kamena, tu i tamo raste pokoje drvce, pristup moru je sjajan ako mene pitate… Ali, nema nekog jadranskog šmeka. Odnosno, nema stjenčina, ježeva, i ostalih pizdarija kojim se mi dičimo u lijepoj našoj domovini. Za mene je ona plaža bila savršenstvo prirode. More je bilo plitko, mogao si hodati i nahodati se do prve veće dubine, sve je bilo ravno, odmjereno, kao da se netko igrao špagom po obali…
Tri tjedna tog davnog ljeta proveli smo bauljajući po tim prostorima. Mislim da je Bog odavno rekao zbogom baš toj regiji, isto onako kako je danas rekao Slavoniji - naprosto znam povući paralelu. Iako, otužno mogu zaključiti da je ta siromašna talijanska regija bezobrazno bogata naspram bogate Slavonije. No, to je priča za neku drugu priču.
Pamtim kako sam tog ljeta smršavila poprilično.
Što zbog činjenice da dolazim iz jedne ratom poharane zemlje, što zbog Oluje, što zbog lude mladosti, ali i ritma koji je tutnjao rasporedom proba, igranja, koncerata… Bila sam tanka kao prutić. Nisam bog-zna-kako bila debela ni do tada, ali tog ljeta spadoh na otužnih četrdesetak i još nešto sitno.
Najviše sam bila mršava jer je hrana bila skroz zanimljivog okusa.
Kao sad se sjećam rasporeda za stolom (bili smo dodijeljeni obiteljima), i redoslijeda jela koja bi nam služili.
Svakog dana je bilo isto s ponekom iznimkom. Trpeza je bila bogata ali bezukusna. Znam da bi moja baka ustala od stola nakon što bi probala takvo što. Kod moje baku su mahune bile ukusne i mirisne. O ostalom da ne pričam.
Svakog dana bismo jeli najprije kupus salatu. Ili, nešto što je samo nalikovalo paradajzu. Prvo jedeš salatu. Onda dobiješ veliku, najveću šnicletinu neke mesine. Onda dobiješ neki suhi prilog. Na kraju ide neka supica. A, kruh glockaš u pauzama serviranja da ti usta ne otupe od nikakvih okusa.
Dok sam tako brljala po tanjuru, svakog dana na isti način, spazila sam njega. Bio je vitak, potamnio, crne kose, crnih očiju. Zvao se Nino. To sam uspjela skontati na svom briljantnom talijanskom…. Nije bio bog-zna-kakav-komad, i vrlo je vjerojatno da bih pored njega prošla na ulici, ali onda sam bila isuviše mlada, isuviše luda, i naravno – gladna.
Silno sam htjela to ljeto upamtiti po njemu. Ali, on se opirao i stiskao ko' kiseli krastavac.
Njegovi su zagrljaji nalikovali onom bezukusnom paradajzu.
A, mogli smo, to sada vidim i znam, trošiti tu svoju mladost po tim šljunčanim plažama, mogli smo svako jutro dočekati budni. Ali, ne, mamlaz se stiskao uza zid kao da ispred njega stoji streljački vod, a ne jedno zaigrano derište, kojem je tada bilo tek dvadeset i kusur…
Nije mi žao što nisam oprobala njegove usne. Bude mi drago. Jer, nekad nema smisla trošiti sebe i svoju energiju na neke ljude i stvari.
Žao mi samo što sam morala gutati europsku hranu i svakog dana se kiselo smijati i komentirati kako je sve baš potaman, čak štoviše sve je bilo 'ke buono i ke belo…' I, u vražju mater bezukusno, ali to nisam znala reći. Na njihovu sreću.
Kako su jeli, tako su pili i kavu. Na brzinu, i bez užitka. Svako bi jutro stali oko stola, i stojeći, za tili čas, iskapili svako svoj fildžan bezukusne tekućine. Ja bih zgurena čučala na nekoj zaostaloj šamlici u kuhinji, i još mamurne i pospane glave nastojala sabrati misli, utišati onaj ludi i glasni žamor koji je dopirao do mene. Nikako i nikad neću razumjeti ljude koji imaju snage toliko brzo pričati i toliko galamiti ranom zorom. I, skrnaviti ono zrno jutarnjeg mira – kavu.
Oko kuhala koje sam strpala u kofer prije odlaska, otimao se čitav moj folkloraški tim, jer trebalo je izdržati tempo igranja i nespavanja, a piti onu njihovu brlju. I, onako, na brzinu, s nogu.
Tako da, iskreno, nije mi žao što nisam ljubila onog Talijančića. Možda je to zapravo bilo jako dobro. Možda su talijanski frajeri čista izmišljotina.
Dobro je što je hrana bila takva kakav jest – razvikana, i nikakva. Ukratko, talijanska kuhinja.
Jako je dobro što su trusili onu kavu ranom zorom onoliko galameći i onako je pijući. Ja sada znam trošiti svoje vrijeme u miru, i tišini, poštujući to samo moje jutarnje zrno mira.
Jer, ima nečeg ludo romantičnog i mirisnog u našoj salati, hrani, kavi i zagrljajima uz tarabe.
Otud se razlikujemo jedni od drugih. Zato i dajem prednost našim prostorima, mirisima, vjetru. I dakako – frajerima.
Vratih se kući s 40 i nešto kila, i 20 i nešto godina.
Iskusnija za jedan svijet, jednu geografiju, kulturu, i način života.
Zato danas znam zašto me strah ulaska u EU. Možda će opet nekome pasti na pamet da nas razvrstava, svrstava, razmješta, uspoređuje, uči kako se kuha i kako se sadi, kako se gradi i kako se živi.
I, ukoliko ne budemo pametni i naša pamet ne zaigra na kartu jedinstvenu i svojstvenu samo nama, ugušit će nas europska kvaliteta. I, način života.
U potpisu, Kozmopolita i Pacifista
Post je objavljen 03.07.2013. u 14:13 sati.