Marketing
POSLEDNJE VENČANJE - DAJANA DIVERNO / Odlomak romana
kćerke i pomogne joj u raspakivanju poklona koje su dobili za svadbu. Elizabet Bruan je patila od promena, a kako ju je inače ubitačna samoća tih dana slamala i više nego obično, činila joj se vrlo zabavnom ideja da pomogne kćerki da što pre razmota poklone koje su dobili za svadbu.
– Kako ne možeš? – strpljivo upita Elizabet koja se tada upravo nalazila u frizerskom salonu i čekala je da joj frizerka stavi viklere u kosu.
– Ne mogu.. Sad smo negde usred Pacifika – zapravo Vendi ni pojma nije imala gde se tačno nalaze. Bili su na okeanu i to je za nju bilo sasvim dovoljno.
– Ali kako ste mogli da odete na odmor, a da niste raspakovali poklone? Vidiš dušo, mene stvarno zanima šta ste vi to se dobili! Znam, znam, reći ćeš mi kako je sve što
ste dobili belo ali interesuje me da li ima nekih novijih stvari koje ja još nisam videla.. – objašnjavala joj je Elizabet.
Vendi je znala da je njenoj majci dosadno i da bi za nju raspakivanje poklona bilo poput nove, dogodovštine njenog dosadnog, bogataškog života. Sad nije mogla da joj izađe u
susret. Njenoj majci bi bolje bilo da se bavi s nekim zanimanjem: da skuplja markice kao Džejson, ili da uzgaja vrt i neke egzotične biljke mesožderke, da odlazi na
luksuzne modne revije, da se bavi nekim kulinarskom akrobatikom.. Spisak zanimacija u jednom ljudskom životu bio je predug. Najbolja zabava koju je Elizabet Braun otkrila
bila je da jednaput mesečno šiša pse, povremeno proveri ono malo dlaka što im preostane, da vidi da li imaju buve i da im svakog dana vezuje drugu vrstu mašnice ili kravate oko vrata.
– Kada se vratimo sa krstarenja, svakako da ćemo otvoriti sve poklone. Uostalom – Vendi je dobronamerno podseti – neke od poklona si već videla.
– Da.
– Recimo frižider kog su poklonili Foksovi. Nisu se ni trudili da ga upakuju, čak su ga i izvadili iz kutije.
– Da, skroz originalno – prodahta Elizabet kroz zube.
– Ili zamrzivač o Rotovih. On je bio u kutiji ..
– Kutija se raspala dok su ga oni nespretnjakovići izvadili iz kamiona…
– Pa šta sad ja da radim zato što nismo unajmili jedan viljuškar?
– Dobro, dobro – složi se Elizabet.
– Ili ona vaza iz egipatske epohe.
– Divna je.
– Da, skroz – reče Vendi svesna kako se pri samoj pomisli na tu drevnu stvar totalno ježi. Najbolje bi bilo da je pokloni svojoj majci.. Ukoliko vaza s sobom nosi i neke od
uroka dobro bi bilo da se ti uroci uveliko obruše na Loru I Mimi.
– Ili onaj Australijanac kako li se zvao? – njena majka je pokušavala da se priseti.
– Piter ili Diter? – ni Vendi nije mogla da se seti.
– Piter Perl. On je doneo značke – gorljivo reče njena majka.
Vendi je već uveliko bacala pogled na ručni sat. Bilo je vreme da završi taj razgvor s majkom.
– Da, divne značke. Džejson će da bude oduševljen zbog njih. To je nešto o čemu je dugo maštao. Džejson je u vreme srednje škole bio filatelist. To mu je postalo kao navika kojoj
se okreće s vremena na vreme, čak i jedna njegova devojka iz srednje škole bila filatelist.
– Koja devojka? – zbunjeno upita Elizabet.
– Ma ne znam i ja sam joj već zaboravila ime – iskreno reče Vendi i skrne malo limunade. Šteta što se tečnost uvek zagreva na toplom vremenu.
– Ne znam o čemu mi trenutno pričaš draga moja – reče Elizabet iskreno. Začula je lavež svoje mile Lore, a čula ga je Vendi. Taj lavež je tako zvučao da je na trentuak odmakla
slušalicu dalje od svog uveta. Njena majka uistinu preteruje što se tiče tih pasa.
– Da li je to Lora? – Vendi tobože upita. Savršeno dobro je znala kako zvuči koja pudlica kad počne da laje.
– Naravno.
– Divno, mama. Uputi joj jedan veliki pozdrav od mene, i mislim da ću morati da prekinem..
– A što, mila? – upita Elizabet. Lora je opet počela da laje. Iako Elizabet nije dala nikakav gest svojom rukom, Lora je skočila u njeno krilo. Mašnica koju joj je Elizabet još tog jutra brižno svezla, se malčice naherila i nije stajala kako
treba. Elizabet je na trenutak sklonila slušalicu kako bi se na kratko posvetila onom što je volela najviše u svom životu. Mašnica na Lorinom vratu je uskoro stajala upravo onako
kako treba, i Elizabet s iskrenim oduševljenjem zaključi kako su bele pudlice najlepše životinje koje je u svom životu srela.
– Halo… mama.. – uporno je Vendi pokušavala da nastavi započeti razgovor o poklonima koji su još uvek bili umotani u skupoceni papir. Kako je čula samo Loru, odlučila je prekine razgovor. Smatrala je sebe još dovoljno normalnom, tako da ne treba da se spušta na nivo ludakinje I da razgovara s psom. To je više priličilo njenoj majci.
Razgovor s Lorom i njenim buvama su bila najbolja razbibriga u životu jedne Elizabet Braun.
Vendi je srknula još malo limunade i s žaljenjem zaključi kako će morati zatražiti novu čašu sa sokom. Nemoguće da je već izgubila toliko vremena u razmišljanju
o ko zna čemu i da se sok toliko zagrejao. Počinje da se gubi. Krstarenje je imalo lepih strana, ali je očito vrlo loše uticao na nju…
Post je objavljen 03.07.2013. u 07:14 sati.