Nije da ne razumijem to sto novca nema nego kako to da kad god ja nešto pitam novaca nema, a kad treba „posudit“ mom bratu ili sestrama ili nahranit tuđu djecu nađe se nešto sastrane ili bolje rečeno koja kuna u džepu. Može se i dignuti i kredit sa hipotekom na kuću tako da se određena dama koja nije ni u krvnom srodstvu može obući, ali je u posao prerizično uložit može biti da ću ispušiti, a u tom slučaju ispušiti ne znači paradirati po Italiji tjednima trošit tuđe novce na jebenu odjeću dok se ja oblačim u jebenih kineza i gledam svaku kunu. Može se dati novci svima napraviti sve, a ja bi trebala patit i tražit sebi posao u jebenom dućanu u kojem ne bi radila ni mrtva.
Nije stvar u novcima ili takvim stvarima nego jednostavno mi dućani užasno smrde po nekoj staroj salami ili bolje rečeno kao da neko nije oprao noge nekih par mjeseci.
I koji je bog sa tim muškarcima, zar im je zakon da sjebu čim stignu pomalo sam ljuta na to. Kao voli me mjesecima kao skakuće oko mene ko luđak trenutak kad toj osobi daš šansu ona te na neki način odj… jednostavno kaže nemam vremena ili ne znam koju drugu retardiranu floskulu. Ma možeš biti normalniji od ićeg na kraju ćeš završiti u ludari sa žutim kartonom. I sad mi kaže neko što sama prusaš po gradu ko neka luđakinja… da tribala bi biti još luđa i družit se s ko zna kakvim debilima koje za svaku glupost imaju najgluplja opravdanja na svitu.
Pa budimo normalni pokušajmo se pokrenit ili samo jednostavno zaljubit jedino kako to može dobro je završit da te proglase ludim u ludari. Jer ako želiš radit ono što voliš ili samo nekog voliš nisi normalan i možeš odmah se prijavit u ludnicu.
Post je objavljen 30.06.2013. u 18:16 sati.