Čekam te.
Čeka li on tebe, pitali su me.
Mislim da se zajednički čekamo. To sam odgovorila. Jesam li rekla istinu? Ne znam.
Pa su mi objašnjavali ponešto o odlukama. I o tome da moram znati - kažu - što ću s tobom kad ti dođem i kad mi dođeš. Moramo znati, oboje, hoćemo li jedno drugo. Želimo li se. I hoćemo li slomiti svjetove koje sad živimo.
A ja ne znam. Ne znam čekam li te. Kad me pitaju to, čekam li te, pomislim jedino da se čekamo međusobno. A ne znam što čekamo, ne znam tko treba prestati čekati prvi, ne znam kad čekanje prestaje.
Mogu ja živjeti ovaj život.
Probuditi se, raditi svoj dan, živjeti svoje sate. Mogu bojati svoje noći i smijati se u njima.
Mogu. I činim to. I ne čekam te, ne zapravo. Živim, dišem, smijem se, jurim kroz svoj život najsnažnije, najmoćnije što mogu. I ne čekam te, ne zapravo.
Ali sad sjedim na svom balkonu i promatram oblake koji izgledaju poput najsmiješenih divova u daljini.
I razmišljam o našem posljednjem razgovoru, o tome kako sam oslonila glavu na tvoje rame i rekla ti ono užasno, ne još.
Ne mogu još.
Zagrlio si me i stisnuo me uz sebe, zagrlio si me i ja sam se pustila, tvom zagrljaju, i bilo bi prikladno, stvarno prikladno da sam tad mogla plakati, ali nisam. Oči peku od suza koje se ne slijevaju, pogled mutan od čekanja koje će doći već ujutro, kad otvorim oči i shvatim da sam prokockala svoju sadašnjost obećavši ti neku daleku budućnost. Bilo bi prikladno da smo plakali tad, oboje, da smo plakali i da se nismo čekali. Da smo se jednostavno oprostili.
Ali to ne bi bio ti, i to ne bih bila ja i ne bismo sad stajali svaki na svojem kraju naše priče, zaprepašteni kilometrima koji su se otvorili među nama.
Ne bih te, vidiš, čekala i ne bi me, znam, čekao.
Ne bismo čekali da se to ne još potroši. Da se izgubi u riječima. Da nestane.
- Hoćeš li mu reći?
- Što da mu kažem?
- Sve ovo. Mene. Nas.
- Neću. Ne još.
- ...
- ...
- Boljet će.
- Boljelo bi više.
- Hoćeš li me zapamtiti?
- Pokušat ću te zaboraviti.
- ...
- ...
Pa se čekamo.
Post je objavljen 30.06.2013. u 12:57 sati.