Ugrizla sam te za usnu.
Spontano, jer sam željela. Baš sam, eto, željela ugristi ti usnu. Trznuo si se i zastenjao i povukao me bliže, gurnuo mi prste u kosu i jezik duboko u usta tako da sam - na trenutak samo - morala stati i braniti se, uhvatiti dah. Udahnuti.
Urezala mi se ta slika u pamćenje.
Mnogi su me ljubili. Mnoge sam ljubila.
Nije stvar u tome da znam kako (iako znam).
Stvar je u tome da se znam pustiti. Da znam zabaciti glavu i natjerati te da me ugrizeš za vrat. Da znam izviti leđa unazad dok mi privlačiš bokove. Da znam kleknuti pred tobom i znati da si potpuno, do kraja moj. Iako sam ja na koljenima. Iako ti, kao, vodiš igru.
Mnogi su me ljubili i mnoge sam ljubila ali taj trenutak kad sam te, ničim izazvana i eto tako, jer mi se prohtjelo, ugrizla za usnu, taj trenutak mi se usijekao u pamćenje iako je bilo i spretnijih poljubaca i odlučnijih i čvršćih i onih od kojih ti koljena zaklecaju jače, ali nije bilo previše poljubaca u kojima se odmah pustiš valu pa neka te val nosi... kamo se valu prohtije.
Mnogi su me ljubili jer ljubim tako da žele još, mnogi su me ljubili jer ih natjeram da požele više, mnogi su me ljubili jer u mojem zagrljaju utonu u kaos i izmaknem im svijet ispod stopala pa me žele ljubiti, žele me pokoriti, osvojiti, imati. A ja dopuštam. Ja krotim valove.
Znaš li tko sam?
Ja sam ona koja će spustiti ruku u tvoje krilo među svim tim ljudima koji ne vide.
Ja sam ona čiji će dlan kliznuti u gaćice - sad - dok ti pišem, a pišem o tebi.
Ja sam ona koja te ugrizla za usnu one večeri eto tako, jer joj se prohtjelo, jer je poželjela nešto drugo, jer je poželjela izgubiti razum, jer je željela otvoriti branu koja nas je, na posljetku, otplavila oboje.
Post je objavljen 27.06.2013. u 13:08 sati.