Marketing
Braća Kukuruzovi
Sidimo u dvoru ispod odrine u debeloj ladovini braća Kukuruzovi i ja. Nariza san in malo mortadele i gaude pa uz di koji slani inćun pijuckamo korčulansko bilo i mudro razgovaramo. Nabasali su ima po ure iznenada i nenajavljeni. Kažu da su se sitili da kod mene ima oraha. Bome ima! A njima triba jušto osamdeset i tri komada. Zelenih. Za potočat u rakiju. Ajde dobro...
Eno vam škale, govorin in ja, popnite se i uberite koliko oćete. Ne znamo mi to. Kako ne znate? Jednome se manta kad je na visoko, a drugi ima problema sa skočnim zglobom. Aj, ti nam poberi. Ostavit ćemo jednu bocu orahovice i za tebe. Ahaaaa, kako da ne. Bit će isto ka i lani. Ka i preklani. Ka i svake godine. A šta'š s njima...
Stariji brat Kukuruzov, Ivan Zvonimir, ugledni je liječnik, specijalist medicine rada. Elegantan i odmjeren, uredno počešljan, uljudan i fin, ističe se blagoglagoljivošću i susretljivošću, osobito dok se kreće u visokom društvu. Svoj ugled i status stekao je kroz godine mukotrpnog nerada. Kad god se neko iz našeg sela razboli, obavezno se javi starijem Kukuruzovu. Ne naročito zbog toga što će doktor Ivan Zvonimir postaviti pravu dijagnozu i hipom riješiti njihove tegobe, on vam više dođe onako, kako da kažem - oficir za veze i poznanstva. Bez liste čekanja, bez odgađanja, stariji Kukuruzov će vas u nekoliko sati povezati s najboljim liječnicima u tuzemstvu. Naravno, ljudi mu za tako nešto budu jako zahvalni. Mislin, tako je i dobija ovih deset litara prepečenice, mo'š mislit šta ih je kupija...
S nama bezveznjacima, obično je malo opušteniji. Pred nama ne mora glumit finoću. Znamo se trista godina. A i šta je-je, zahvalan je gost. Bez posebnih zahtijeva. Satare sve šta mu dođe pod pinjur, jedino ne voli balancane. I kiseli kupus. Pije umjereno. Bićerin pelinkovca prije i dvi bevande nakon jela. Eventualno još malo prošeka nakon slakoga. I to je to.
Ima samo jednu manu. Ma zapravo, to i nije mana, više posljedica njegovog stila života. Naime, doktor Ivan Zvonimir ima zmiju u takujinu. Pravu ljuticu. Zato se ni za živu glavu ne voli mašivat za žep. Opasno je.
Mlađi Kukuruzov, Petar Krešimir zvani Mujo, potpuno je drugačiji tip. Ovo da ga zovu Mujo sav vam reka u povjerenju, ne da vam Bog da ga diko' tako zazovete makar i ne'otice.
Jebi ga, osjetljiv je na to, a šta mo'š... Naš Mujo, pardon - Petar Krešimir je građevinski tehničar, trenutno bez stalnog zaposlenja, kriza je i njih stisla jel, ali se čovik nekako snalazi. Piva basa u klapi Kacamarin. Pa dobro, pitat će te se, piva u klapi, ali kako može od toga živit? Ma nije da može živit, ali da se priživit...
Kacamarin nije obična klapa za Omiš, kontrade i šotovoće ispo balature, to van je kako bi van reka - više nako - komercijalna klapa, specijalizirana za vinčanja i sprovode.
Suboton su obično o'pira, nediljon se odmaradu, a falabogu priko sedmice uvik niko umre. Onda Kacamarini lipo dojdu na grobje, otpivaju u četiri glasa "sutra će te ponit njih šest", stavidu po dvista kun u žep i svi sritni i zadovoljni! Osim ožalošćenih, naravski.
Uglavnom, naš Petar Krešimir zvani Mujo, svoju je pivačku karijeru izgradija ponajviše priko švedskih stolova, a tija ne tija, stalno kusajući delicije čovik malo poremeti svoje okusne receptore na jaziku pa mu ova obična spiza dođe ka da melja bazoku po justiman.
A kako je inače malo živac i prigovara na sve i svašta, ni ovoga puta nije odolija dat primjedbu - a kakvi ti je ovo sir, ko ti ga je da?
Ko će mi ga dat, kupija sam ga u Lidla. Nije loš...
Mae, nije loš, pari da su ga držali u bičvama od bauštelca.
Bogati šta smo se navikli na lipu spizu - ne dam mu ni je gušta - a kakvoga bi ti sira volija, da ne bi možda paškoga?
E paškoga, baš paškoga. Kako moš ove inćune mišat s gaudon, aj reci pošteno!
Meni je okej okus - ubaci se doktor Ivan Zvonimir u razgovor
Ma nemoj zaebavat - odgovori mu brat - nu kako se rastiže...
A jebi ga moj Muj... ovi Petre, tako je kako je. Nisan ni zna da ćete doć, da ste se najavili, možda bi se našlo čakod bojega.
Nikad nije kasno, ne odustaje Mujo, ti da si pravi, sad bi, iz ovi stopa, iša na Pag i donija pravoga sira.
Ma je li, na Pag govoriš, ka da je Pag blizu, a ko bi platija benzinu?
Ja bi platija - siguran je Mujo.
Aj dobro...
Diga san se od stola, prisvuka majicu, uzeja ključe i krenija prema autu.
Di ćeš? - pitali su uglas obojica
Idemo!
Di idemo?
Na Pag!
Šta ćemo na Pag?
Kupit sira. Jesi li ti Petre Krešimiru maloprije reka da ćeš platit benzinu?
Ma jesan, ali ...
Nema sad više ali, idemo!
Kukuruzovi su malo ostali u čudu, ali nije ih tribalo previše nagovarat. Doktor i tako ima slobodan dan, a Mujo je shvatija da se malo zaletija, ali sad više nije ima kud. Ko mu je kriv šta je živac i šta se u svakom razgovoru penje i uvik oće bit u pravu.
Prije tri godine sam mu bija poklonija za rođendan XXXLmajicu na kojoj sam mu da uvezat natpis - PAZI, OŠTAR BAS! Nije tija sa mnom razgovarat punih dvajstiosam dana, ali posli san čuja da je tu majicu ipak nosija...
Ima sam u žepu broj jednoga čovika iz Novalje za kojeg sam zna da ima izvrstan domaći sir, ali nisam se dugo čuja s njime i malo me bilo straj je li čovik uopće živ. Kad smo stali na pumpi natočit goriva, nazva sam, ali se niko nije javija. Ma ništa, neću sad odustajat, ko će s ovim Kukuruzovima posli ostat živ.
Krenuli smo iz Trogira malo prije deset, u Novalji smo bili u podne i nešto. Blaženi auto-put, pogotovo kad ga Mujo plaća!
Banili smo čoviku direktno na kuću. Žena mu otvorila vrata. Pitamo za gazdu.
A on vam nije sa' u kutji, poša je va stanove, vratit tje se za uru-dvi!
Ahaaa, pa dobro, a imate li onoga vašega lipoga sira?
Nimamo ovod, ali javit tju mu neka donese!
Odlično!
I sad, tribalo je ubit uru-dvi dok se stari ne vrati iz stanova. Mlađi Kukuruzov se začudija, kaže unti jarca jes vidija kakva in je kuća, a još imaju i stanove!
Bilo mi je previše vruće pa mi se nije dalo objašnjavat di su i šta su stanovi. Znate šta, predložija sam im - ajmo se okupat dok čekamo.
Mujo je ideju prihvatija s oduševljenjem, on je odma bija da idemo na Zrće, a Kukuruzov stariji, doktor Ivan Zvonimir je reka - nemam kupaćih!
Ma šta ima veze - eno vidiš, imaš ih za kupit na onome štandu uzmi bilo kakve, šta te briga.
Da, ali to jer ipak doktor Ivan Zvonimir, mislim ono - ne može on uzet bilo kakve kupaće, a uz to, hm, previše mu je dat osamdeset kuna. Znate koliko ja moram radit za osamdeset kuna? Pogledali smo se međusobno, ali nismo ništa rekli.
Prodavačica na štandu bila je veoma susretljiva i strpljiva, ali skužila je i ona s kim ima posla pa su se nakon dugih i mučnih pregovora dogovorili za cijenu od šezdeset i pet kuna. Mislim ono... Znate koliko ja moram radit za šezdeset i pet kuna...
Ništa, krenuli smo prema plaži, mada je Mujo i dalje inizistira na Zrću, učinija sam fintu da sam falija put pa sam ih odveja na plažu kod Caske. Di ću s ovom dvojicom redikula na Zrće?
Na svu sriću, i na ovom rezervnom položaju se našlo nekoliko dražesnih gospodični oskudno odjevenih nadasve, tako da smo sva trojica mogli uživati u pogledima na čisto more jel...
Bilo je već kasno popodne kad smo se vratili do kutje sa sirom a i gazda se u međuvremenu vratija iz svojih stanova.
Ooooo, bija je oduševljen, sitija se da sam bija prije par godina kod njega, i bija sav zadovoljan šta sam opet tu, otjete šta popiti, domatju travaricu možda?
Može domatju travaricu, može...
I tako, stari je prodava, a mi smo kupovali paški sir, polako i neoprezno. Oduševljeni domatjom travaricom nismo obadavali ima li sir deset deka više ili manje, ajde čoviče šta je to. Sto osamdeset kuna blaženstvenog okusa...
Svaki sa svojim sirom pod rukama, lipo pošprucani, pozdravili smo domatjina i krenuli va nazad!
U trenutku kad smo prolazili kod onoga štanda di smo kupovali mudantine, doktor Ivan Zvonimir je povika - stani!
Šta je sad?
Možda nećete virovat, ali doktor Ivan Zvonimir koji jaaaako puno radi za šezdeset i pet kuna iša je kod one iste prodavačice reklamirat mudantine! Da mu nisu dobre, stežu mu mošnje i neka mu vrati šolde! Mala sa štanda nije mogla virovat, sumnjam da joj je ikad iko doša reklamirat mudantine koje stežu mošnje, ali ne zna ona našeg specijalistu medicine rada!
Uglavnom, nakon još jednog kruga dugih i mučnih pregovora, vratila mu je ne samo onih šezdeset i pet, nego punih sto kuna i još mu ostavila mudantine uz jedva čujni poklik - da bog da ti se mošnje stisle u njima!
Čoviče, meni bilo neugodno, ali doktoru nije nimalo...
I tako, vraćajući se prema Trogiru sa tri paška sira i mudantinama koje stežu mošnje, u autu je zavladala tišina. Umorili smo se i od oraha i od mortadele i od sira i od Zrća...
A onda u nekom trenutka, zalomija se krik mlađega Kukuruzova - ajme, ajmeeeee!
Šta se dogodilo?
Ajme, zaboravija sam!
Šta si zaboravija?
Gledat "Nedjeljom u dva"!
***
Jebate, ne znaš koji je luđi, mislim da ću dogodine, kad mi orasi opet dospiju za točanje u orahovici, emigrirat iz Hrvatske....
Post je objavljen 25.06.2013. u 13:25 sati.