Marketing
MIJENJAM OBIČAJE!
Ovo nisu moje riječi, već riječi iz jednoga filma
koje je izgovorila slavna Vivian Leigh, meni vrlo draga i lijepa glumica.
Ima tome već nekih mjesec dana, počela Sunčana, moja prijateljica zanovijetati:
- Joj, muž mi je za Prvi maj išao sa svojim dečkima na Kalnik kampirati… normalno, napili su se kao divlje zveri kao i svake godine… normalno pogubili stvari, doma jedva dovukli žive glave... Veli: - Prošle godine izgubio mobitel, ko ga jebe, ali ove godine mi je ostavil gore moj prekrasni bakreni kotlić u kojem sam vikendom kuhala jelo u goricama. Eto sada sam bez njega, novi si ne budem kupila samo tako. Obećal je on da će mi kupiti novi, a i to će biti na sveto Nigdarjevo... jooj tako mi fali taj moj kotlić… joj, baš mi je bil praktičan… a sada došlo to lepo vreme… …ablabla…
I tako, tko o čemu, ona o kotliću, već postala dosadna… No, uskoro se približavao njezin rođendan i kada smo se nas nekoliko njenih prijateljice dogovarale što da joj kupimo, vrlo lako smo se sjetile spasonosnog rješenja: KOTLIĆ! A bilo nam je i postalo jasno zašto je ona toliko spominjala taj kotlić.
Meni pun ku fer blagdana i rođendana! Na stranu to što se moraš istrošiti, ali još gore je što više ne znaš što kome kupiti.
Najteže je kupiti poklon onome tko ima sve… i još ako je taj deset puta bogatiji od tebe… e onda to nije lako. Takvi sve što trebaju to su si već i kupili, a rabe samo fine (skupe) stvari.
Teško je kupovati i starim ljudima… oni isto već imaju sve… godinama se toga nakupilo… moja baka ima posuđa za izvoz… i posteljine i alata i namještaja i cvijeća… Odjeću im ne možeš kupovati - imaju već neke svoje posebne prohtjeve… najmiliji im je njihov stari ofucani kućni ogrtač, ma kolikogod novih dobili. Može ih eventualno razveseliti pidžama… samo treba paziti… sve ih stišće, žulja, neće preveliki izrez.. zebe za vrat, hoće duga leđa da čuva križa, nogavice ne smiju biti stisnute jer otiču noge… a bogami ni preširoke jer se podižu gore… Knjige ih ne zanimaju - što su mislili to su pročitali… Nakita imaju i više nego što im treba… a više se ni ne kite. Bočica parfema traje im sto godina… Ne jedu slatko jer "imaju šećer", ne piju alkohol jer piju lijekove… E pa ne budem valjda kupovala ortopedske uloške ili čarape za vene!
Nekima opet što god doneseš, uvijek zanovijetaju. Moja stara! Jedne godine svojoj staroj sam naručila tortu zahericu, a ona umjesto da se razveseli, odmah počne kako ova nije kao da bi ju ona napravila… kako je za te novce premala… i na kraju krajeva zašto ja kupujem to… zar ja mislim da ona ne zna takvu ispeći.
Hajde, volim kupovati poklon strastvenim hobistima… oni su ludi, jednostavno žele imati SVE što se njihovoga hobija tiče, a na tržištu hvala bogu uvijek ima novotarija-pizdarija…
Oduvijek su lukavi ljudi znali staviti bubicu u uho svojima, indirektno dati im do znanja što žele za rođendan. No otkako je kriza, ljudi sve češće otvoreno i glasno daju do znanja što žele da im se kupi… postaju praktični (nije vrijeme za bacanje poklona u smeće, hehe 
). Razmišljala sam, to uopće nije loše. Kriza eto mijenja ljude, ali i običaje.
Odlučila sam da neću ni ja više biti blesava. Neki dan, baš kada su moje kolegice bile na okupu, izgovorim glasno:
- Znadete li što ja najviše volim dobiti za rođendan?
Sve glave se okrenu prema meni… a ja ni pet, ni šest: - LOVU!
Jer, približavao mi se rođendan i mislila sam, sigurno ću od njih opet dobiti neku tuniku, prekrasnu, u boji i stilu koji volim…ali…ali… zaborave one da ja ne volim odjeću na rajsferšlus… ponekad zaborave da mrzim trofrtaljne rukave… i uvijek neki zajeb.
Kako su me samo zajebale prošli put… kupile mi prekrasnu majicu… ali… sa šljokicama! Pa kada su vidjele da ja nosim šljokice?! Je, ali to je bilo "trendi".
Da nisam tako fino odgojena hitila bih im to bila na nos… Ovako sam se razdragano smješkala, a da stvar bude gora morala sam par puta i obući tu ogli majicu… da ne misle da mi se ne sviđa… Ali, šljokice… bljak! Šteta bože love!
I tako sam sada odlučila - neka one meni lijepo predaju lovu koju sakupe, pa ću ja kupiti što ja budem htjela.
Danas mi već predale poklon: kutija od cipela, oblijepljena blješćećim kičastim papirom… a unutra - keš! Tko se tome ne bi razveselil?!
- Evo, kupi si nešto lijepo!… rekle su.
Naravno, kutija nije bila puna love, ali bila je bogami poprilična sumica… ipak vam neću reći koliko…hehe. Sigurno vas zanima što ću si kupiti za tu lovu… Ma što vas briga! Kupiti ću si nekaj fino… a možda ću i zapiti…
Kutija TREŠ... a unutra KEŠ!
Post je objavljen 18.06.2013. u 17:48 sati.