Vidim škocke navijače ovih dana po cesti i zlobno zavidno gledam kak su šoseki lepo speglani. Nemrem reći, pogledala sam i noge. Kaj je lepo lepo je i kad ostariš, a bile su dobre noge, nemrem reći, i dlakave, svaka čast! Imam pravo reći da je moj bivši ipak imal jednu dobru crtu u tih 20 godina braka: imal je najljepše muške noge koje sam ikad vidla. Hm, očito ne dovoljno lepe da sačuvaju brak.
Dost davno, ali ipak, bilo je moderno među ženskama furat takav šos, sa velikom zihericom, ukrašenom nekim bambusom ili tak, sjećam se jer mi je mama tak nekaj sašila i ukrasila i bilo je baš lepo. I lajbek mit. Zihercu još imam, a šos sam prerasla za jedno 20 brojeva, davno je pokojni.
Imala sam nekih 3-4 godine kad sam se zatekla s tatekom na Glavnom kolodvoru s kojega su plazila prema gradu dva fakina sa smiješkom koji je govoril, “a kae jugoslaveni, kaj ste čuli za škocke kiltove/joj buraz trebali smo ipak čehle obući”. Kak sam bila – ne bi sad čovek rekel, vrlo zatvoreno dete, stari je moral po mom pogledu skužit da me sram kak su stričeki oblečeni. Onda je stal i rekel: Vidiš Sekice, to što stričeki nose, to je njihova narodna nošnja. Oni su Škoti, i nose takve karirane suknje koje se zovu kilt. To je tako u toj zemlji i nije sramota, znaš.
Naravno ja sam zapamtila naborane šosove i zapamtila – kit. Kit je bio velika morska životinja koja je progutala Pinokija i starog Džepeta, a kit je bila i "vrsta plastelina" s kojom je tata lepil staklo za prozor u okvir, a onda je to farbal i sve me jako zbunilo, al me nije brinulo, a to je važno.
Ferdo i ja smo to prepričavali u dvorištu u Selskoj i jako smo se smijali, mada, iskreno, nekak sam čuvala dio mjesta u srcu – nije se baš za rugati i smijati jer ipak: Škotska je jedna užasno daleka zemlja koja ima hrabre momke koji se u šosu odluče pojavit u Zagrebu. Mislim ne da su ih svi gledali, oko njih je nastal čistac, valjda je i promet zastal.
Al vidim novije, ne smeta ih tradicija kilta da zabiju gol.
Post je objavljen 08.06.2013. u 09:26 sati.