NEZGODE U KOKOŠINJCU
Pijetlovi prvi
najavljuju zoru,
malo se selo
iz sna budi.
Zaškripio stari
bagremov đeram,
na trjemove, pospani
izlaze ljudi.
Sve on to snima
sa sjenika;
Stvarno je ovo
seoska idila,
stvarno je ovo
prekrasna slika.
Al' opet mu zakrulji
u stomaku;
Mora brzo
pronaći hranu,
iskoristiti dok su
svi pospani.
Lakše ujutro
nego po danu.
Uzvere se po
krovu čardaka,
pretrči do starog
ruševnog svinjca
i preko niske
grane oraha
došulja se
do kokošinjca.
Oči mu zasvijetle
od radosnog sjaja;
U jednom gnijezdu
snimio je
barem pet, šest
svježih jaja.
I brzo se dao
na posao;
Jedno od drugo
razbija jaja
i brzo, hlapljivo
jezikom grabi
tu guštima gurmanskim
nema kraja.
Al' nije dugo
trajala idila.
Kvočka se na njega
okomila.
Kljucnula ga je
tako jako,
da je po mačji
glasno zaplak'o
i brzo zbrisao
daleko u polje,
i nije bio
dobre volje.
Tugovao je za
svojom kućicom
i svojom dragom
tetom Rezicom.
Al' ponos mu
nije dozvolio,
vratit se kući
u njeno krilo
i zato je jako
tužan bio,
i teško mu je
zbog svega bilo.
Dosta mu bilo
njegovih snova,
dosta mu bilo
skitnje i gladi.
Svaka njegova
avantura nova
zahtijevala je
da puno radi.
Primjetio on
malog žapca,
šapom se gladi
po stomaku,
njega bi lako
ulovio,
al' mogao bi ga
pojesti
samo u mraku.
Zato se on
prikrao do vrapca
koji je živkao
vrh neke grane
i polako mu prišao
sa druge strane.
Vrabac je pjevajući
ipak sluš'o
i nije čak ni
znatiželjan bio.
Jednostavno je
odlepršo.
Ipak je on
gradski mačak,
u gradu je za hranu
potreban novac.
Za život u prirodi
potrebno bi bilo
biti puno
spretniji lovac.
Drugo mu više
preostalo nije
i krenuo je opet
put deponije.
Najeo se neke
odbačene hrane,
zavukao se u staru
kantu bez dna
i uzalud pokušavao
dokopati se sna.
I smislio on tako
čim svane zora,
nema mu druge;
Vratit' se mora.
Još je po mraku
krenuo kući.
Trčeći tako
po rosnoj travi
smišljao je kako se
u kuću uvući.
Al' vrata su bila
odškrinuta.
Čekala je njega
teta Rezica;
Možda se ipak
vrati s puta?
Bio je jako
zbunjen i posramljen,
vidjelo se to
na mačjem licu,
ali u očima mu je
bljesnula sreća
kad je ugledao
tetu Rezicu.
Stidljivo je
pognuo glavu,
prišao joj polako
podvijena repa,
mijaukao tiho
kao da plače.
I dobro kažu;
Ljubav je slijepa.
Prijala mu jako
svježa hrana.
Uživao je mazeći se
u njenom krilu
i bio je siguran
da više nikad
neće pobjeći
iz toplog stana.
Opet je u miru
provodio dane,
a imao je
i novog druga.
Nabavila ga
teta Rezica,
dok ju je mučila
za mačkom tuga.
Malo je na njega
ljubomoran bio
i smetala mu
njegova graja,
i njegovo posprdno:
Maćore! Maćore! ,
al' navikao se
i na papagaja.
Jest da je ponekad
budan snivao
i smješeći se
glasno preo,
u mislima ga očerupao
i naravno poslije
u slast pojeo.
Bila je to
njegova tajna,
snovi za budne
svakoga dana
i pored dobre
domaće klope,
bila mu to
duševna hrana.
Kad mu je kreštanje
išlo na živce
pobjegao je
malo iz stana,
tražio po gradu prijatelje,
al' vraćao se
u smiraj dana!
Post je objavljen 06.06.2013. u 21:16 sati.