Danas sam totalno umorna od same sebe, od dosadne samoće, od voljenih knjiga iz kojih mi slova bježe na sve strane, od šutnje, od glavobolje, a znam da me glava boli jer je potpuno šuplja, od gledanja slika na zidu koji samo šuti, a znam da toliko toga skriva, a imao bi mi štošta reći samo da ima usta. Svi moji dragi prijatelji ovdje otišli su na godišnji odmor i zaboravili su napisati pametan tekst, a ja pišem li pišem a da ne znam kome i zašto pišem kada su sve moje riječi bez imalo smisla i pune su tuge, a tuge je svima previše i kod njih samih.
Tko sam ja? Zašto iz mojih riječi izlazi tuga?
Radujem se kada je netko sretan. Ne, ne smeta mi što ja svoju sreću uzalud tražim znajući da sam je davno na jednom putu izgubila, ali ja se na taj put ne mogu vratiti, ja moram dalje što dalje od same sebe jer sam teška svima pa i sama sebi.
Pišem, ali kome kada svatko ima svoj teret i tuđi teret mu nije potreban, da barem mogu plakati, plakala bih dugo jer toliko toga mi je nanijelo boli da je bol pronašla svoje mjesto i ne, nikako ne želi izaći koliko god ja bila drugačija ona je stalno tu i guši me.
Uopće mi je svejedno da li će mi se itko javiti, ja pišem i pisat ću u nadi da ću proplakati jer plakati se mora.
Andrea
Post je objavljen 22.05.2013. u 21:16 sati.