Odužio se dan kao radna subota, ne vidi mu se kraja niti na horizontu pa ga volim prekinuti i jednu uru ubiti oko.
Nakon ručka i čaše crnoga otežalo klonem a oko jedno po jedno se zaklapa kao na daljinski. I taman kad sam utvrdio eto mobača s 'nostalgijom' vrag mu ćaću nosi, uporniji je od vrućeg 'crvenog telefona' u doba Karter-Brežnjev.
- Alo Taa.
- Aaa.
- Es doma?
- Ček da vidim…aha.
- A biće spavaš.
- Nije više.
Zna Ona potrefit pravo vrijeme pa i onda kad nikako ne bi trebala.
Jednom prilikom kad sam bio kod prijateljice u 'Ninovoj županiji' začinila mi je večer kao 'Nada muzgavce'.
(Nada je rezala lešane muzgavce i solila ih a od iza se došuljao dikan i pritaka se. Ona je solila, solila, solila i na koncu iskrenula čitavu solnicu)
Legli smo oko 22h i uvatili se ćićili-mićili onako penzionerski kad zadrnda 'nostalgija'.
Pokušavam ga ignorirat a Ona veli: 'javi se'.
- Ček možda stane.
Ma je, da ne bi.
- Ne prestaje.
I doda mi ga!
- Alo Taa…ja više ne mogu ovako ja ću joj pinjurom oko izvadit ja ću je…
Maknem po metra od uha, a od bijesa samo što zubi iz mobitela ne iskaču. Naravno u pitanju je svekriva!
Onda ja mirujem i slušam ne smijem je prekidat da ne bi sve ispočetka pa kad predahne pokušam je smirit. Kad mrvu dođe k sebi duboko uzdahne i veli:
- Ja stvarno više ovako ne mogu.
- Evo sad više ni ja ne mogu.
- A biće ti večeraš…ajme oprosti.
Bit će da me sjećanje duže držalo pa će:
- Alo alo, es tu?
- Tu sam tu.
- Ae dobro je kad ne spavaš samo san ti se tila javit pa ćemo sutra doć po kauč.
- A e, sutra je mobitelima neradni dan.
Post je objavljen 14.05.2013. u 00:08 sati.