Slika prva:
Bivši mi muž i moj još uvijek prijatelj Zlaja su se upoznali tak da je bivšeg Zlaja zaustavil na cesti (bivši je vozil Ladu Njivu) i zamoli da mu prijatelja u invalidskim kolicima otfura - nekam, taxi ih neće uzeti... Za divno čudo, ovaj je to napravil i tako je počelo prijateljstvo koje se održalo s moje strane, Zlaja ima ženu iz snova, i da ne pričam... Nismo kumovi al smo si jamci, to je danas nešto jako jelda, hm...
Slika druga:
Idem s posla i gledam čoveka sedi na klupi, oduzeta mu lijeva strana, može hodat sa štakama; čovek mi nekak poznat, gledam onolko kose na glavi, rijetko za videti a on gleda mene i niš. Idući put mi se obrati i pita - oprostite, jeste vi Seka? Reko jesam i ja vas gledam i nije mi baš jasno, znamo se al otkud, ne znam. Naravno da se znamo, sjedili smo zajedno u prvoj klupi u 5b. Reko nemoj me zezati, ti si Stanko. I tako mi ukratko ispričamo priče životne. Velim ja njemu, je, lepo kaj si ti mene čuval dok sam ti za vreme odmora pisala zadaću, a bil si i duhovit, a Blizanac, veliš, dooobro, nemrem reći, al se sećaš kad si mi šljagu opalil ko niko. Kaj šljaga, a kaj sam ja tebi pisal ljubavna pisma a ti si se na to kesila, to niš? Reko nemoj me zezati, ja se ne sećam. Aha, ni ne sećaš se. Reko daj, prošlo je 100 godina.
Pa kaj si delal vidim, sori, da si imal problem s mozgom. Veli on to je ono kaj se vidi, imal sam ja više problema s mozgom, heheh. Ma reko svi imamo, i smijemo se.
- A nisi se ženil? Joj vas tri sina, jadna vam majka.
- Nisam se ženil, a mama je nedavno umrla. Teško mi je bez nje.
- Teško ti je a 30 godina si jahal po Parizu i čuval Delona, dobro je, sigurno je bila oduševljena. Aha, onda tvoja jadna mama, kaaaj, ona sitna teta kaj je radila u trafiki, to je tvoja mama, e baš se usrećila s vama. A veliš nema unučadi od tebe.
- Eh, smije se on, ima, ima djece.
- Sram te bilo, kak decu ostavit, sramota.
- Al bar su lepa deca.
- Kaj, imaju kose ko ti, a nije to perika?
- Nije perika, heheh, svi su mi jalni. A viš kaj sam iz sebe napravil, sam sam si kriv, da nisam trošil tolko kave, konjaka i cigareta, ko zna možda mi se ovo (inzult) ne bi dogodilo.
- Ajd bar hodaš, al grdo je to.
- A too je kak je, bil sam ja dugo u kolicima. Kaj sad. E, viš ovoga kaj prolazi s Ladom (ja se smrznem, jer skužim bivšeg, tada još zakonitog, reko ko zna kaj bu mi rekel, to bolje ne opisivat, vidi me sedim s čovekom na klupi i pričam, nema tu, odma ljubavnik!). E viš, taj me jedamput s prijateljom otfural (nekam).
- A jel tu od taxi stanice, a Zlaja bil s tobom.
- Da.
- Fino. Muku ti tetkinu. O njemu drugi puta. Ak te je fural, dobro da je i taj napravil nekaj korisnoga, kakav je otac bolje da je zgibal kad mi je decu napravil.
- Kaj to je tvoj muž?
A reko je, a bolje da nije.
I nedugo zatim - bi svjetlo. Oću reći rastadoh se ja.
- Joj, veli Stanko, iz istog naslova, tj. slike, jel imaš cenera za posudit, vratim ti sutra.
Kaj bum, dam čoveku cenera i broj moba, veli bum te nazval pa se nađemo. Al nedemo u birtiju, bum on kupil u dućanu dve pive pa bumo na klupi, ak me ne smeta. Reko kaj bi me smetalo, samo ja neću pivu nego šveps. Dobro.
Nazval me je, taman sam bila u školi po sineka, zvonilo, deca urličeju, nije se niš čulo, reko bum te nazvala kad izađem, jedva kopčam kaj govoriš.
A imala sam najnoviji model moba - Nokiju 3310, to je onda bil hit koji sam otplaćivala 6 mjeseci čekovima građana, neke finte drugi mobiteli još nisu lovili, na primjer sliku Garfielda i tak.
I otfuram klinca doma i oću se javit Stanku, nemrem skužit kaj je s brojem. Nisam znala spremit pa nazvat, užasno mi je bilo, na kraju mi se broj zbrisal, ma, bilo mi je za plakat. I tak izgubimo kontakt. Jako sam se sekirala, ne zbog 10 kuna nego neizvršenog obećanja.
Ajd, tješim se, bumo se opet sreli. Nismo se više nikad sreli, njega je brat, kontra materine oporuke, izbacio iz stana i ovaj je negdje noćio s tom crkavicom koju je dobival od socijale.
Za 2-3 mjeseca čujem Stanko otišo Bogu na istinu. Dugo me to proganjalo, kak mu se nisam javila, znam da je bio sam i da bi pričanje o školi bila super tema i doživljaj; bili smo jedinstveni razred u povijesti, pa njegov burni život u Parizu i okolo.
Ima jedan profesor na FF-u, koji često veli studentima: Znate, kolege, neznanje je strašna stvar.
Mašallah profesore, istina je.
Post je objavljen 12.05.2013. u 10:05 sati.