Od tog dana morao sam
da te zamislim samo za sebe
da bih nastavio
bez tebe živeti.
Da..zamislio sam te
kao senku,
što me u stopu prati,
kao zrak koji otvara prozor
mom novom danu
kao kišu koja se toči
i sipa po meni
željna me.
Zamislio sam te
kao ruku sećanja
koja te pruža
i daje te meni nesebično
kao pticu u letu
čije je gnezdo
na mom pragu ostalo
u vodi kojom žeđ gasim
u svemu što me okružuje i dodiruje,
ti si stvorena.
Sačinio sam te u stvarnosti
toliko stvarnom,
da me samoća ne primećuje,
izvajao sam te od vremena
razigrane mašte,
zamišljam te kao vid slepcu
što bez tebe treba da hoda
bez saplitanja i pada
zamislio sam te
da bih ŽIVEO bez tebe.