Umorna sam od pokušaja da uvijek sve razumijem, oprostim, prebolim… Umorna sam od toga da sam ja uvijek tu za sve, da svima pokušavam pomoći, a kada ja trebam nekoga, ili su zauzeti ili se prave da me slušaju, a ustvari su u su u svom filmu i tu su tek toliko da mogu reći da su bili uz mene. Umorna sam od svih razočarenja, od sumnje u ljubav i prijateljstvo, od straha da ne ostanem povrijeđena i od laži i lažnih obećanja koje svakodnevno čujem…
Jednostavno, nekad mi je potreban samo neko tko ce me zagrliti i biti tu, neko tko ce me trpjeti i kada sam najgora jer eto… Ponekad i najjaci puknu…
Post je objavljen 26.04.2013. u 20:11 sati.