Pričam s kolegicom o našim iskustvima kćeri jedinica.
Navikle smo biti same i to nam nije problem.
Neki ljudi jednostavno ne vole biti sami, ali mi nismo među njima.
Volimo provesti neko vrijeme u miru i tišini, slažemo se.
Možda smo ponekad malo i asocijalne.
Do te teme došle smo tako što sam ja pitala tko bi, sa mnom neovisnom,
išao u kino.
(Nemam problema s tim da idem sama u kino, ali zadnjih godina
stalno sam išla s nekim, pa sam valjda nesvjesno željela nastaviti trend.)
Ali nitko ne želi sa mnom, jer im se ne sviđa ideja SF Toma Cruisea.
(Gledala sam mnoge njegove filmove, no godinama me nije zanimao.
U zadnje vrijeme sam se ipak smekšala prema njemu. Mislim da je on
jednostavno papak i malo mi ga je žao.)
Slegnem ramenima, odem kući, uzmem grickalice i odem u kino.
Prije filma hodam po trgovačkom centru.
Već sam tjedan dana sama u kući.
Malo me sram priznati, ali nikad nisam toliko vremena provela sama.
Kao i uvijek, prvih nekoliko dana mi je silno zabavno.
Prisvojim anatomski jastuk, provodim puno vremena u kupaoni, gledam crtić iza večere,
dogovaram kave.
No ovaj put pokušavam si nametnuti disciplinu kojom ću nadvladati prirodnu entropiju.
Svaki dan operem mašinu veša, prva dva dana čak i perem suđe.
Ali onda sve ode u Honduras.
Jedan dan legnem prekasno, ne znam ni sama zbog čega, pa sam otad skršena.
Ne da mi se kuhati za jednog, a pogotovo mi se ne da prati suđe.
Jedan dan ne operem veš i poremeti mi se raspored. Odustajem od pospremanja i svega.
U petak u ponoć klonem, zaspem na kauču dok pokušavam gledati stari film.
U subotu kafenišem na špici. Zatim čistim sve, mahnito, između dva izlaska, kao da dolazi
Kraljica majka.
Kupim čak i skupu mirisnu svjećicu koja jedva miriši kad se upali.
Zadnje sate samoće opet provedem u kinu.
A zatim više nisam sama.
I baš mi je drago.
Post je objavljen 29.04.2013. u 10:18 sati.