Mali zaton, ljeto 1997, ja mulac. Radio sam kod jednog tipa kod kojeg sam i živio. Pjeskarenje. Malo gadno po ljetnoj vrućini,ali radoznalost u meni naspram novonastale situacije skida svaku muku. Pa bila ona slatka ili gorka.
Prošlo je neko vrijeme. Malo misto, turista ko u priči. I dođe vikend ja do njega nakon posla i kako smo se dogovorili red je da plati pa da iden kao na vikend doma. Hmmm... cifra koju mi je dao je bila 3 puta manja od dogovorene.Meni tada svejedno jer san ima neku paru i bilo je dovoljno za ić na tour. Ko jebe židova više se ne vraćan. Nisan se mislio puno nego pravac dubrovnik. Stignem do grada, kupim pivo i šetam kroz zidine i zabavljam se sa turistima ,onako u prolazu, kad - u starom gradu na kalama kod dućana "pupo" sjede njih dvojica ,prijatelj panker i dubrovčanin pero sotona :-). Ludež!
Nikad nismo bili agresivni,mi pankeri. Ipak jednu večer smo imali frku sa mladim rezervistima na dopustu. Pijane budale. Nakon te večeri ja sam se probudio na sred ulice zgužvan i iscrpljen i prljav i mamuran i dehidriran. Bio sam u jednom komadu unatoč pizdariji nisan imao rane ni modrice. Očigledno je bilo jebeno. Par koraka dalje je leža prijatelj panker. (on d roud again) Ja oden do dućana i kupim čokoladu i pivo i vratin se do njega i on se probudi. Nepunih sat vremena od toga se pojavio njegov stari i pokupia ga ća da idu doma. Stari je često to radio jer je bio prisiljen od strane šekijeve matere koja je bila previše brižna. Bemti gospu! Po njega je dolazi u dubrovnik,pa u split,pa u pizdu materinu. Al štaš bili smo dica.
Nakon 7 dana od našeg susreta,neznan kojim povodom sam završi na muriji. Sjećan se da je jedan inspektor u čijoj sam kanci bio polako i strpljivo ,onako pedagoškim pristupom pokušavao skupa sa mnom izvuć iz moje glave di san bi i šta san radi u proteklih 7 dana. Ostala mi je slika di on za svaki dan ,sa naglaskom na večer, kada bi se sjetio di san bio podiga jedan prst. Šema kao da broji i to. Znan da je kod 4 prsta nastao mrak i nema šanse da znan di san bi. Zadnje čega se sjećan je bilo mrak i stare zidine i šuma i more.
Drot je odusta i pustilo me ća i naglasili mi da iden ća iz grada :-)
Naravno meni je NE bilo neprihvatljivo. Oša san kod pere sotone. Spavao je pa je bio red da popijemo kavu. To je to, pozdravili se i ja se zaputin doma ,u svoj rodni gradić na obalama rijeke. U onaj grad u koji se više nikad ne vraćam. Tamo di sam ja bio na glasu kao đaner,samo zato šta san bi drugačiji. Sada, sada ih ima da ti mozak stane. Sada nema iznimki u gradiću, sada su svi đankiji. Svi ti moji vršnjaci,pa čak i puno mlađi od mene sada su jebeni narkomani.
Prije 15 godina su me prezirali i gledali me sa mržnjom i tupilom. Pred koju sitnu godinu sam bio tamo dole. Nije bilo mržnje u pogledu. Ljudi su mi prilazili i bilo im je baš zanimljivo to što stara fukara obitava na ulicama. Di je bio šta je radio i tako dalje. No ono što su oni sada ,ja sam ostavio daleko iza sebe.
Ista je stvar bila kada sam 1990 u osnovnoj školi zapalio veliki grb jugoslavije (htio san upriličit dodatnu sedmu baklju for real) i kad me druka jedan mulac bio san na muriji (miliciji) 3 dana. Cijeli grad me prezirao sve dok nije počeo rat. Tada me je cijeli grad nekako poštivao. Ja nisan bio protiv države, ja san bio kontra svega,a pogotovo kontra svih njih.
Buntovnost te gura dalje od istog monotonog društva. Društvo te samo tjera na marginu. A na margini se jasnije vidi slika društva. Pa ti se sve gadi i uvijek te neki vrag tjera dalje.
Jutro je. Na poslu sam,doša sat vremena ranije jer nisan moga spavat... neman pojma zašto ovo pišem. iden skuvat kavu.
Post je objavljen 18.04.2013. u 06:57 sati.