Dragi moji blogovci-smogovci,
pišem vam iz zatvora, a kako sam tamo dospjela - saznajte u produžetku.
Velika nas nevolja spopala otkako ono moj Milenko saznao da njegova burgija tiplu ne može da ugradi. Potresla ga mnogo spoznaja da će "auto koji je kupio još pre no se Juga rascepila na šest delova za svog nasljednika istrunut u garaži koju je sabio vlastitim rukama od hrastovih dasaka, da neće kome imat drješit kesu kad se bude ženio u sedamnaestoj kako je to običaj kod njegove familije u Kučevoj skeli, da će komšije da mu se smiju kad se budu tabali u lokalnoj kafani i upomoć zvali sinove..." Drugim riječima - Milenko je u depresiji.
Kako ja ne bih bila Anaštazija koja mnogo voli svog Milenka, radosno ga svakog dana uveseljavam svakojakim programima - od udaranja u def do najnovijih dimija koje sam kupila na buvljoj pijaci samo za mog Milenka. Jok. Moj Milenko šuti i ne vadi ga.
Ja mu kažem: Milenko, bre, mora da se seksamo bar triputa sedmično. Ja sam tako čula da ona pevaljka iz Ameriku postavila ultimatum svom budućem mužu i da im je brak mnogo uspešan!
A moj Milenko šuti, teško mu, pa tako svaki malo uzdahne, al glasa od sebe ne pušta.
Probala sam već na sve mile moguće načine - nježno sam mu šaputala za uho, otkopčala šlic i rukom dragala njegovu mlohavu kobasičicu... Samo jednom je pokazala znak života, odigavši malo glavicu, a onda opet upala u stoljetni san. Sad razumem i onu priču o Trnoružici, kadono je bila zaspala pa došo princ da je spasi.
Al moj Milenko ne reaguje, raskiselili mu se opanci dabogda!
Kad, neki dan dođe meni na vrata Ljubinka. Popismo mi, lepo, kafu, i posavetuje ona mene ovako: da sam ja na tvome mestu, ja bih lepo uzela godišnji odmor, Milenka u ruksak i pravac negde na romantičan vikend. Samo vas dvoje, šuma i ptice. Znam i jedno mesto, malo je daleko, al za ljubav se ne pita - baš stvoreno da se Milenko opusti, a ti opet dobiješ svog čoveka nazad!
Kako Ljubinka to reče, tako ja pristadoh i već idućeg vikenda Milenko i ja zaplovismo u čamčiću po jezeru spomenutog mjesta na koje nas moja prija uputila.
Takve ljepote ljudsko oko još vidjelo nije, uho čulo nije, ma ništa nije, eto! Oko nas šuma, ispod nas voda, romantika i sve što srce jedno poželjeti može. A naša dva se razbaškarila, Milenko vesla, a ja sa suncobranom vrtim lijevo-desno i bućkam nogice u hladnom jezeru.
Kad smo isplivali na obalu, već se lagano počeo hvatati mrak. Milenko parkirao čamac u nekoj šumici, daleko od očiju i svega, i bogami - uvjerila mene Ljubinka, krenuo da me mazi!
Te Štazice moja, te ljubavi, te volim te, te nemoj me škakljati... Uglavnom, Milenko se razgoropadio ko nikad do sad, a meni krenuli tulipani iz ušiju kad sam osjetila kako njegov tulipan cvjeta u mojoj šaci.
I tako, mic po mic, on mene na leđa, ja noge u zrak, on hlače dolje, ja vičem: daj!, on viče: stani, žulja me kamenčić!, ja vičem: brže!, on viče: evo!, kad, odjednom odnekud iz mraka netko viče: ruke uvis!
Moj Milenko kaže: nemoj Štazi da me zajebavaš, a ja kažem mom Milenku: nisam ja, Milenko, oca mi moga!
Kad, iz mraka izroni crveno svjetlo, a iza njega milicajac!
Milenko viče: u jebotebog, milicija!, a milicajac viče: policajac, gospodine!
Šta je dalje bilo, da vam ne pričam, tek evo nas obadvoje u zatvoru za remećenje javnog reda i mira, nakon što je moj Milenko bezuspješno pokušao objasniti drugu policajcu da ima problem oko djece.
I sad vi recite da nam je natalitet u padu?
A kako da naraste kad nas hapse ko da je četrespeta?
Ha ja!
Post je objavljen 15.04.2013. u 16:06 sati.