Kad razmišljan o mom bratu i meni sitin se one rečenice koju ljudi često izgovaraju analizirajući (ne) sličnosti između braće i sestara a koja glasi "Ka da ih nije ista mater rodila".
Zanemarit ću sve ostale razlike, i pričat o onoj po pitanju knjiga, pisanja i čitanja. Do moje dvadesete godine, ja san valjda bila pročitala sve šta je na svitu ikad bilo napisano. Moj brat, do svoje dvadesete, uspija je NE pročitat isto toliko. Dobro, neću bit nepravedna, jedan put je ipak otvorija jednu knjigu, i to zato da bi pročita posvetu. Posveta mu je bila važna jer je knjigu dobija na poklon od ženske u koju je bija zajubjen. Dotična posveta bila je opširna i zauzela je po stranice, pa je, pročitavši je, samo zaključija:"A bogati, mogla je ovo reć i u dvi riči".
A pravopis? Na svitu ima ljudi koji ga znaju i onih koji ga ne znaju. Moj brat spada u treću grupu - njegov pravopis je toliko loš da se ne doživljava kao loš pravopis nego kao - novi jezik.
Kad sam ja počela aktivno črčkarat i kad su mi se tekstovi počeli javno objavljivat on je to prihvatija kao sasvim logični nastavak moje urođene iščašenosti. Mislin da nije nikada pročita nijedan moj tekst, a kad mu je neko uvalija moju objavljenu knjigu u ruke, odvagnija ju je ka da se radi o vrići krunpira i izjavija "A čoviče je ovo teško, tribala si ove puste priče raspodilit u više malih knjiga, ovako me straj iti pogledat, vidi koliko slova, pa neman ja sto života".
Bez obzira na ove nepremostive razlike u pristupu pisanoj riči, i ne samo te razlike, taj stvor od mog brata mi je oduvik bija apsolutno najdraže društvo. On, naime, u životu općenito, češće zašuti nego što progovori, ali nijedno od to dvoje nikad nije napravija u krivo vrime.
S obzirom da smo, suprotno ikakvoj zdravoj logici, povezani čvrstim bratsko-sestrinskim nitima i da smo se cilog života pratili u stopu, tako je i on počeja dolazit na književne večeri na koje sam ja bila pozivana kao gost ili na koje sam odlazila kao publika.
Moj brat na književnoj večeri, to je otprilike ka Kerum u teatru, ili Papa u džamiji, ili Sulejman Veličanstveni u celibatu, ili Ingrid u timu simultanih englesko-hrvatskih prevoditelja u UN-u.
Na jednom događanju povodom Svjetskog Dana knjige, u knjižnici Marko Marulić, po završetku istog uleti njemu s mikrofonom u facu ženska s nekog lokalnog radija.
- Dobra večer, često dolazite na ovakve književne večeri?
- Ne dolazin.
- Dobro, ali zasigurno ste ljubitelj knjiga i čitanja?
- Nisan.
Zbunjeni mikrofon.
- Ovaj...ali je li vam bilo lijepo večeras?
- Je.
- Mislite li da bi se ovakve književne večeri trebale češće održavati?
- Ne mislin.
Kliberila san se ali san se bila makla na drugi kraj dvorane da me ne bi slučajno ženska povezala s njim.
Brat ne samo da je ženskoj neopterećeno govorija upravo ono što i misli, nego nije vidija ništa sporno u tome da neko ko niti čita, niti voli knjige i pisanje, uredno sidi u publici na večeri posvećenoj čitanju, pisanju i knjigama.
Tek šta san uspila malo zaboravit na taj nemili događaj, kad eto ti Pričigina. Brat je bija na čak dvi večeri od mogućih pet. Prvi put u Domu mladih, sa ženom i sinom, ono kad su pisci pričali o Europi. Skroz je dobro podnija, jer je to bila večer puna smija i zajebancije i više je sve skupa ličilo na veselo, toplo, brbljavo gumno nego na nešto strogo intelektualno, ozbiljno ili nedajbože književno.
Međutim, drugi put kad je doša, zateka se u kafani hotela Bellevue, stisnut za stolom između nas pet-šest, a na sceni je u tijeku bila ozbiljna priča sa stranim piscem koji ne govori hrvatski i čiji cilj nije bija natirat publiku da pada po podu od smija.
Atmosfera ozbiljna, ne smi se pušit, ne smi se ni pričat jer bi bilo u najmanju ruku nepristojno, a brat, jadničak, sidi ukočeno i blene u jednu točku. Bilo mi je jasno da se upravo peče u paklenom ognju, i da je prokleja i mene, i Pričigin i ko ga je izmislija. Zateka se u vlastitoj noćnoj mori - na književnoj večeri na kojoj se, sasvim nepredviđeno, priča o pisanju i književnosti. A ne može ni zapalit, ni govorit, ni diskretno otić.
Taman san se pitala kako uopće izdržava, kad mi mobitel zavibrira. Pogledan, sms. Od brata.
To je, definitivno, bija najteži trenutak Pričigina za mene ikad. Znate one situacije u životu kad vam smijeh nagrne iz stomaka u grlo s prijetnjom eksplozije a ne smite se smijat, kamoli prasnit u luđački smijeh? E, to je bilo to. Ugrizla san se za usne, spustila glavu, naslonila čelo na ruke i molila boga da izdržin i da niko ne primijeti kako mi se ramena tresu od implozije zauzdanog grohota. Uspila san nijemo preživit sve valove smija koji se pojavljiva, tuka u zidove mojih čvrsto stisnutih usana, odbija se od njih, povlačija negdi u pluća pa opet navaljiva još jači, još neobuzdaniji... Fala bogu na samokontroli! mislila san. U jednom momentu su mi iz očiju na zaslon mobitela pale suze i zamutile slova poruke koja se upravo utapala ispod njih:
"ŠTA JE OVO BOGATI I KAKO SE ODAVDE IZLAZI?"
Post je objavljen 02.04.2013. u 11:23 sati.