Pred par godina. Nedilja popodne,sunčan i topli dan. Pretpostavimo samo što je moglo predhoditi tome da sam se dan nakon, probudio, teško, ko sa ljepilom na očima, omamljen sedativima, zavezan za bolnički krevet,sa kateterom u onoj stvari, dole duboko u podrumu u zatvorenom odjelu psijatrije.
Slagao sam crno bijele kvadratiće,zapravo pokušavao sastavit neznam ni ja točno kakav mozaik na deki koja je bila dole na drevetu. Grčio sam se,ali nisam uspio. Zavrtio sam zglobom na ruci i polako,malo bolno, mic po mic bit by bit, uspio oslobodit desnu ruku. Zatim sve ostalo, odvezao se,ustanem i krenem prema vratima,tj pokušam i već isti tren se nađem na podu jer sam bio toliko nafilovan sedativima da sam jedva hoda. Pa jebemu ,pomislim nije dovoljno što san potopljen,još me moraju vezat... Kako god uspio sam se podignit i odvuć prema vratima, kroz hodnik, pored sobe di su tehničari koji me nisu primjetili, i vani... Sve bi bilo u redu da nisan ima kateter na onoj stvari pa sam se vratio i ljubazno ih zamolio da mi izvade to sranje jer mi se piša.
Kad me je vidio škicnulo ga ,o jebemti ko te odvezao?!? Ja se počnen cerekat ko zadnji psihopat! he he he ... Uglavnom izvadili su mi kateter i onda mi je jedan tip ispriča šta je bilo.
Zajebana stvar koju neću ode iznit. Dragi dnevniče :-)
Post je objavljen 02.04.2013. u 06:47 sati.