Moram prestati.
Danas sam u autobusu doživjela takvu aritmiju da sam mislila da će mi prsni koš eksplodirati.
Moram prestati. Moram se dovesti u red.
Prije dva tjedna sam imala 54 kilograma. Danas imam 59. Pojela sam 3 buhtle sa čokoladom, krafnu, burek sa sirom, 2 tanjura juhe, 2 komada piletine, tanjur kuhanog povrća i 150 grama čokolade s keksom. Da Vam dočaram situaciju reći ću da mi ovo nije najgori dan. Loše je što je sve ostalo u meni.
Danas sam došla doma na dva tjedna. To je dobro. Neću trošiti novac na kilograme čokolade i fast food što znači da neću ni jesti, a ni djelomično bljuvati ta sranja. Mama kuha zdravo. Možda ste primjetili autsajdere u gore navedenom nizu.
Bit će dobro, tako si bar govorim. Jest ću zdravo, do 800 kcal dnevno, svako jutro ću trčati i učit ću.
Od Nove godine mi je krenulo tako dobro. Kontrolirala sam sve. Bila sam zadovoljna sa samom sobom. Sve do trenutka kada je sve otišlo kvragu, kao što uvijek ode, iz nepoznatih razloga. Počela sam manijakalno jesti, prestala sam ići na predavanja, prestala sam biti produktivna. Iznevjerila sam svako obećanje koje sam si dala, svaku donesenu odluku. I najgore od svega, udebljala sam se. Odvratna sam. Lice mi je natečeno. Trbuh mi je ogroman. Povraćanje i laksativi ne pomažu jer svaki dan ponavljam iste greške. Robujem hrani. Jedem brzo. Ne osjećam okus. Gubim se u količinama. Osjećam se poput narkomana. Hrana je moja droga.
Dosta!
To nisam ja.
Ne znam biti sama. L. i ja smo prekinuli sredinom siječnja. On sada ima novu curu. Toliko o toj jebeno velikoj, ogromnoj, opsesivnoj, autodestruktivnoj ljubavi. Nije mi utjeha to što je ružnija i deblja od mene. Ne treba mi utjeha zapravo. Ja sam htjela van iz svega. Ja sam ta koja je sve uništila. Znam da se mogu vratiti ako to želim, bez obzira na nju, no nije fer prema njemu. Meni samo treba netko. Bilo tko, tko neće znati tko sam, tko će obožavati moju prekrasnu fasadu bez da iti priviri unutarnjem rasulu. To je ono što je uništilo sve moje odnose i pokušaje istih - istina. Prevelika introspekcija. Istina ne oslobađa, ona baca u okove. Istina polako uništava svaki pokušaj sreće, svaki pokušaj slobode, svaki pokušaj bezbrižnosti. Istina ubija.
Zato sam odlučila šutjeti, smijati se glasno, najglasnije. Davat ću ljudima ono što žele čuti, vidjeti, misliti. Mislit će da sam divna. Možda onda i postanem divna. Možda onda postanem jednostavna. Možda postanem podnošljiva samoj sebi.
Mrzim ljude. Mrzim ideale kojima teže. Mrzim njihova očekivanja. Mrzim njihove osuđivačke poglede na sve što se ne uklapa u njihove jebene okvire. Previše je tih prokletih okvira. Preuski su za moj nered. Preuski su za mene. Kvragu, nisu dovoljni čak ni za moju želju za uklapanjem, ni za moje poimanje normalnog. Previše su jebeno uski.
Treba mi soba za plakanje. Za vrištanje. Za histeriziranje.
Treba mi soba za nered.
Treba mi soba za mene, za ono što zaista jesam.
Post je objavljen 27.03.2013. u 21:03 sati.