Jednom, u nekom od nevisokih razreda osnovne, a možda i prije, čitao sam priču o nekom mačetu koje je tražilo što ima na kraju klupka. To kažem da ne bi tkogod pomislio da sam nešto sâm smislio. Samo nastavljam tko zna koliko stare niti.
Bio nas je neodređen broj: ja, netko, netko, netko, još netko, svi odreda s imenima i još poneki koji su ih u magli odrastanja izgubili. A možda nas i nije bilo, ponekad pomiješam zbilju i snove. To bi moglo objasniti zašto nije bilo ničega osim nas i jednog klupka neodređene boje. Moguće da je bio pod, a možda smo i cijelo vrijeme lebdjeli usred ničega. Ili padali kroz ništa. Prema ničemu.
Klupko je zapravo postojalo više nego mi, barem iz naše perspektive. Oko njega se vrtjela večer. Ili možda jutro. Tko bi više znao. Ionako nije bilo ničega da pokaže doba dana, godine ili sekunde, tako da se vrijeme može svesti na poredak događajâ. Ako ih je uopće bilo.
- Ako razmotate cijelo klupko, na kraju ćete naći komadić papira na kojemu piše koja je vaša najveća tajna.
- Da ti spavaš s plišanim medom.
- I to nije tajna.
- Ja ne spavam s plišanim medom. Prestao sam još davno.
- Spavaš. Pokazala mi te tvoja mama.
- Lažeš!
- Tiho, vas dvoje.
- Tko si ti da zapovijedaš?
- Najstariji.
- Dva dana više od mene.
- Taman koliko treba.
- Meni je baka rekla da ne smijem razmatati klupko jer u sredini spava miš koji će me ugristi ako ga probudim.
- Kako onda može zabosti igle u klupko?
- Baka samo ne želi da joj praviš nered.
- Mislim da je to isto kao s onim mađioničarima koji stave pomoćnika u kutiju i onda kutiju bodu mačevima, a ovom unutra ne bude ništa.
- To su trikovi.
- Možda je miš isto mađioničar.
- Ili tvoja baka.
- Nije, probao sam joj objasniti ono kad pogodim koju kartu ima i ništa ne kuži.
- To se samo pravi jer inače ti ništa ne kužiš.
- Što ja ne kužim?
- Pa ništa.
- Što ništa?
- Pa, koliko nogu ima pauk?
- Ima ih šest, kao i svi drugi kukci.
- Ne, nego osam. I pauk nije kukac. Vidiš da ništa ne kužiš.
- Ti ne znaš ništa. Imam pauka u sobi i znam koliko nogu ima.
- Da čistiš svoju sobu, ne bi imao pauka.
- Pauk stvarno ima osam nogu. Evo slike.
- Vidiš? Sad mi reci kakvog to pauka imaš u sobi.
- To ste sad docrtali dvije noge.
- Nismo. Baš si naporan.
- Donijet ću vam sutra pauka pa ćete vidjeti!
Tu je bilo par sekundi tišine. Zbog one ljutnjice činile su se beskonačnima tako da je prekid šutnje bio kao prasak.
- Na kraju klupka ima opet klupko, samo puno manje.
- A u njemu onda još jedno, a u njemu još jedno i tako u beskonačnost.
- Što je to beskonačnost?
- To je kad nema kraja.
- Znači, kao kad ti pričaš?
- Ja uopće ne pričam puno, samo me vi prekidate prije nego što vam stignem objasniti.
- Znači da pričaš previše.
- A što će biti ako kreneš razmatati sva ta klupka?
- Nećeš nikad završiti.
- Hoćeš, čim bude premalo da ga možeš vidjeti.
- Onda ćeš uzeti mikroskop.
- Što je to mikroskop?
- Ako gledaš kroz mikroskop, sve izgleda puno veće.
- Znači, isto kao i dalekozor.
- Nije. Mikroskop je za sitno, a dalekozor za daleko.
- Što ako bude premalo i za mikroskop?
- Onda ćeš uzeti veći mikroskop.
- A ako bude premalo i za takav mikroskop?
- Što ako samo nit postaje sve tanja?
- Opet mikroskop.
- I opet sve veći mikroskop?
- Što ako bude presitno i za najveći mikroskop?
- Onda ću napraviti još veći.
- Ali ne možeš napraviti još veći od najvećeg.
- Zašto ne mogu?
- Onda najveći više nije najveći.
- Je najveći dok ne napravim još veći.
- A kako ćeš napraviti još veći?
- Objasnit ću ti kad budeš veća.
- Znači da ne znaš.
- Znam, ali još ti ne mogu objasniti.
- Nemaš pojma.
- Imam pojma.
- Nemaš.
- Dosta, vas dvoje.
- Opet ti.
- Kad ste kao djeca.
- A ti si kao odrastao.
- Prema vama jesam.
- Aha, u dva dana ti narastu brkovi i brada i možeš voziti auto.
- Ajde onda ti objasni što dobiješ kad odmotaš klupko, kad si tako pametan.
- Dobiješ batine i moraš ga nazad namotati, eto što.
Poslije sam svejedno razmotao klupko i našao isto što i ono mače - konac konca. A onda i konac ovoga.
Post je objavljen 11.03.2013. u 11:40 sati.