Polako, umornim korakom otključavam vrata.
Znam, imam još stotinu obaveza, moram otrčati do grada, treba se javiti prijateljici, obećala sam danas doneti nešto sa posla, moram vratiti knjigu i završiti nešto za posao kod kuće, treba kupiti nešto za goste koji su se najavili na pet minuta, treba protrčati krpom i usisivačem kroz kuću, onako kao mačka repom,... računi, susedov auto uparkiran da ne mogu izaći iz garaže, bolesna drugarica kojoj treba reč ohrabrenja...
I polako otvaram vrata, ti me nasmešen čekaš u fotelji.
Sve je drugačije, šaljem ti poljubac u letu i juriš pešadija... sve ću stići, osmeh je opet na mom licu.
Sinoć je grmelo, iznenadna oluja, čak je i grada bilo. Uletela sam u krevet, pokrila se preko glave i drhtala. Tvoje telo je bilo uz moje, zagrlila sam te, pritisla na grudi i šaputala svoje najskrivenije tajne, zaspala sam srećna. Ti si uvek tu kad si mi potreban.
Ujutro te nigde nije bilo, izgurala sam te iz kreveta i ostao si na podu. Gledaš me i smeškaš se. Ti se nikad ne mrštiš na mene. Trebalo bi da mi smeta što i kad zagnjurim glavu na tvoja ramena, i suze te kvase, ne kažeš ni reč utehe. Ipak, ti me razumeš.
Subota je... ura... spavanje... kuhinja... plin... voda... nesica... natrag u krevet.
Ti me čekaš. Smeješ se.
Da li te golicam?
Poverljivo ti šapućem šta sam sanjala.
Volim te. Znaš li koliko te volim?
Najviše na svetu!
Volela bih da mi ponekad skuvaš kavu, doneseš je u krevet, da kupiš novine ili spremiš doručak, ali znam da je to nemoguće, jer ti si moj mali, slatki, voljeni, plišani meca...
Ljubim te...
Post je objavljen 17.02.2013. u 10:45 sati.