120 godina od rođenja:
MILOŠ CRNJANSKI (1893. – 1977.)
"Od svih nas, jedini je Crnjanski rođeni pisac", govorio je dvadesetih godina prošlog veka Andrić.
Iz „Romana o Londonu“:
Svi se pisci romana slažu, uglavnom, kad je reč o svetu u kome živimo. To je kažu neka vrsta velike, čudnovate pozornice, na kojoj svaki, neko vreme, igra svoju ulogu. A zatim silazi sa scene, da se na njoj više ne pojavi. Nikada – njikagda. Niti zna zašto je u tom teatru igrao, niti zašto je baš tu ulogu imao, niti ko mu je baš tu ulogu dodelio, a ni gledaoci ne znaju, posle, kuda je iz tog teatra otišao. Pisci kažu i to, da smo, samo pri silasku sa pozornice, svi, jednaki. I kraljevi, i prosjaci.
*
Oni, koji ne umeju da se pretvore u glumca, u svom životu, ostaju ostrva.
*
Ne, ne postoji nikakva zajednica ljudi, priča je to. Postoji samo samoća čoveka.
*
Kad je, zatim, pošao kući, počeo je da provejava neki sitan sneg. To više nije bio onaj sneg, u Rusiji, koji, sve, zaveje, sve stiša, sve uteši, nego neka kiša, hladna, sitna, kao iglice. Sneg je, za Rjepnina, bio, ma gde živeo, otkad je napustio Rusiju, neka bela tišina koja pokriva svet, neki pokoj, čist, pun zvezdica, koje nemaju teže, a padaju na njegovo lice kao kapljice bisera.
U Londonu je to bila, krajem februara, neka mutna prljavština, na zemlji, na odelu, u hodu. Teško se disalo u tom snegu.
*
Bio je sasvim siguran da je video svoju ženu i da ga je i ona videla, kako je izišao iz podruma. Nestala je tako brzo da se čak i sudarila sa jednom damom, u prolazu, a ostavila Rjepninu, u očima, samo boju njenog krzna, koju je dobro znao, i, njen korak, hod, žurbu, koju je dobro poznavao.
*
Kad ga je lift popeo na sedmi sprat, do njihovog malog stana, Nađa je već bila kod kuće. Bila je zbunjena, i dočekala ga je bleda, ali ga je zagrlila, nežno, kao što to deca rade, kad se osećaju nešto kriva. Bila je lepa.
Iz „Seoba“:
Taj iseljenik, Pavle, u Elisavetsku Rosiju, nije život Zlatoustoga čitao kao bogoslovsko delo, nego kao čudo, u ljudskom životu, kao neku bajku. Višnjevski mu je poslao tu knjigu, da mu se naruga, ali je Isakovič, u tom životu ljudskom uživao.
Kada bi ga sluškinja trgovca Žolobova – koja je imala dah kao oluja – zatekla, sa tom knjigom, i svećom, uveče, on bi je pogledao, kao da je neko providno priviđenje, pa bi nastavio da čita.
Okrenuo bi glavu od nje, a ona bi onda, tiho, izišla.
Kad bi mu se lojanica ugasila, Isakovič bi iz mračne noći, dole, ugledao Dnjepar, kako treperi, i predgrađe Podolja , iz kojeg se orila, do zore, pesma njegovih sunarodnika.
Nebo bi bilo osuto zvezdama.
*
Kad se trže iz sna, na nebu, iznad Kijeva, bilo je još mnogo zvezda, a i one su sjale i treperile, u geometrijskim formulama, kao neki eskadroni, koji egzerciraju na nebu, samo što nisu sastavljeni od ljudi i konja, nego mesečine i bisera.
Naježen i ožalošćen od sna, koji je te noći imao, pitao se onako neispavan i užasnut, što se zvezde, katkad, toliko sjaje, tresu, zašto trepere?
Je li moguće, da kad padaju, neko, negde, u tom trenutku, odlazi sa ovog sveta?
Zar smert - koju mu je pop Mikailo protumačio, utešno, kao sitnicu, kao zrno peska u moru – ima toliku cenu, i kad je samo smert jednog, jedinog, ljudskog, bića, zar je to toliki događaj, da ga zvezde obeležavaju na nebu.
*
Beskrajni, plavi krug, u njemu, zvezda.
(Nolit, Beograd, 1973.)
Iz biografije:
Njegova supruga pravi lutke. "One su bile tako lepe", pisao je. "I ništa nije bilo lepo osim njih."
Po podne, Crnjanski odlazi u šetnju. "Moja žena je mislila da ću poludeti. Vraćao sam se po podne iz pustih parkova i govorio: Pavle odbija da umre. Koji Pavle, pitala je. Pavle Isakovič."
Za Novu godinu gledaju u prazno nebo, iz koga nemo sipi gust sneg. Razmišljaju o zajedničkom samoubistvu. A kad odmakne januar, u "stanu kočijaša", Crnjanski nastavlja da piše. Dok on ispisuje: "Ne beše više snažna, ali joj kolena nikako nije mogao da zaboravi. Ne beše više ni strasna, ali joj glas još uvek beše mio i, od njenog zagrljaja, njega je još podilazila jeza požude", Vida Crnjanski od četiri do šest po podne služi čaj gostima lejdi Pedžet. Nedeljom sprema tortu. U njenoj beležnici ostaju ispisani recepti za "tortu od čokolade, tortu princa od Velsa". Ove su kolače gosti lejdi Pedžet najviše voleli.
*
Iz Londona se vratio 1965. godine, kada je čuo da se njegova djela ponovo objavljuju u domovini. Kada je došao, rekao je: "Došao sam ovde da sanjam na šest jezika. Ne bojim se smrti, ja sam već toliko puta umirao. Moja prva smrt bila je moje rođenje."
*
Uoči polaska u domovinu Crnjanski je u jednom trenutku, u svom stilu, Prici rekao:
"Strašno mi je da se vratim u Beograd posle toliko godina. Najtužnije mi je što ću videti sve one nekada lepe žene - sada babe."
Iz nedavno prvi put objavljenog „pisma Vidi“:
(Pismo Miloša Crnjanskog svojoj Vidi, po povratku iz emigracije. Pismo nikada nije stiglo na londonsku adresu, a sačuvala ga je Vukica Prica)
*
„Ja imam mnogo prijatelja, ovde, više nego što sam mislio. Međutim, kao filmskim glumcima, familija se javlja i nameće i ako familija nije. A treba da te pripremim i na to, da i tebe očekuje malo iznenađenja, ne samo sasvim lepih, od familije, kako o njima čujem. Sve je to la comedie humaine. Sačuvaj svoj normalni pritisak i smej se.
U svakom slučaju shvati da se naš život menja, pa i ako je svaka budućnost ljudi, uvek, neizvesna, veruj u svoju zvezdu. Glavno je da se volimo i da hladno upravljamo naš mali čun.
Seti se našeg čamca u Versalju.
Obožava te Tvoj Crnjanski“
Izvor: Kulturni dodatak "Politike"
(Published on Dec 20, 2012Anamaria zajedno bez J)
„Roman o Londonu“ sam prvi put pročitala pred jedan značajan ispit. Opomene dragih i zabrinutih da je vrijeme za učenje, a ne za Crnjanskog, odbacila sam i nastavila po svom. U jednom od sljedećih dana, bila sam istovremeno, sretna, ushićena i tužna; položila sam ispit, zahvalno vratila kolegi knjigu i, dobila vijest da mi je umrla baka.
Ni danas, četrdesetak godina iza, tu mješavinu emocija ne mogu razdvojiti, nego ih pamtim kao „paket“ aranžman života.
(Uploaded on Mar 11, 2010otilija09•)
Post je objavljen 09.02.2013. u 22:49 sati.