Čitajući komentare svojih postova često nailazim na riječi, u stilu – kako si jaka, čvrsta, odlučna, progresivna i slično.
Ja se nikad nisam tako osjećala i sada se ne osjećam tako. Možda tako samo ostavljam dojam na ljude koji me okružuju.
Nekako bih prije rekla za sebe sam jednostavno samo realna, iako živim u oblacima svaki dan i iz sata u sat putujem od oblaka do zemlje, ipak sam u svemu vrlo realna i na sve situacije koje mi se događaju u životu trudim se gledati baš realno i bez ikakva uljepšavanja. Ili je crno ili je bijelo, nema sivog, nema sredine...
Tokom godina svog života nekako sam spoznala dio sebe, spoznala sam se iznutra i naučila kako da funkcioniram da mi bude dobro i da mi je lakše. I kad mi u život ulete neke izuzetno teške i bolne situacije našla sam si način kako da ih maknem iz glave i iz života...Potreban mi je samo jedan barem mali razgovor sa samom sobom, odmak od novonastale situacije i novo slaganje kockica i u mojoj glavi...tada sve postaje drugačije i postaje lakše....
Zahvalna sam ne znam kome i čemu što to mogu sama sebi učiniti, što se mogu i što sam se naučila tako postaviti, jer tako je definitivno lakše i bolje...
Gledam mnoge moje prijatelje kako se već godinama koprcaju u istim govnima i tonu, tonu sve dublje a ne mogu van iz kaljuže... Žao mi ih je. Ponekad pokušam im nešto reći, sugerirati ali ne ide, ne prihvaćaju, naučili su živjeti po nekom svom životnom obrascu i tako im nije dobro i svjesni su toga, ali ne žele ili možda ne mogu drugačije...
Svaka situacija koja nam se dogodi, kažu neki stari mudraci, da je dobra za nas, za naš rast...stvar je samo izbora kako ćeš gledati i kako ćeš se postaviti prema njoj...Hoćeš li joj se veseliti i dočekati je raširenih ruku ili ćeš sjest i plakat?
Doduše, meni nikad nije bilo jasno kako se mogu veseliti nekom zlu koje me spopalo u životu – ne, ne veslim se i ne čekam ga raširenih ruku i s osmjehom, ali opet s druge strane ne radim ni neku dramu oko toga...Gledam samo realno jer mi je tako lakše...
Vidim svoju frendicu, rastavila se prije nekih 7 godina. Rastavili su se sporazumno jer stvar nije funkcionirala, bili su nebo i zemlja, jednostavno ne spojivi, dakle, nije bila u pitanju treća osoba...Odmah je nakon razvoda krenula na psihoterapije koje su potrajale nekih 4-5 god., jer kako ona kaže to joj je trebalo...Super, našla si je nešto što će joj pomoći, ali još 5 god. nakon rastave kopati po braku, kopati po jednom odnosu kojeg više nema, kopati po nečem što joj je ostavilo gorak okus u ustima i svaki puta još jednom to proživljavati?
Ne znam, meni je to gotovo pa strašno. Ideš kao naprijed u život a u stvari svaki dan živiš u prošlosti i ne primjećuješ ljepotu i bogatstvo sadašnjeg trenutka... Znam da se sve stvari moraju odbolovati, potrebno ih je otpustiti, ali vrišti, trči, razbij nešto, napij se, izbaci to iz sebe na bilo koji način ali ne tako na duge staze jer bol tada postaje još i jača i ako se ne pomakneš to ti jednostavno postane životni obrazac....
U glavi je jednostvno potrebno ponekad napraviti onaj bolan brz rez, odstraniti nezdravo tkivo, potrebno je sam sebi reći – dosta je više...To je stvar prošlosti i nedam da me prati, okrećem se i vidim samo nešto što je sada....
Sjećam se kada sam imala spontani...Trudnoća mi je došla brzo i neplanirano a spontani pobačaj mi je došao još brže. Sve me to zateklo tako nespremnu, sve se odigralo tako brzo da se nisam stigla ni snaći, ni razmisliti...Kad mi se to dogodilo bila sam koma, bila sam tako jadna, plakala sam i bila na rubu ne znam čega...Noći su prošle da sam samu sebe preispitivala zašto, zbog čega, zašto ja? Odgovora nije bilo....Dani su prolazili pored mene a ja sam bila kao neka tužna vrba, sva jadna i nikakva i onda sam sjela sama sa sobom i obavila taj razgovor, kako volim reći – posložila sam si kockice u glavi...
Bolan razgovor ali svakako potreban...
Dakle, situacija je takva, spontani je bio, bebu si izgubila i to su bolne činjenice koje razdiru i protiv kojih ne možeš.
Šta mogu napraviti za sebe sada u ovom trenutku da manje boli?
Prihvatiti situaciju upravo takvu kakva je bez imalo okolišanja, priroda se uvijek pobrine za neke stvari, jaki uvijek prežive i sve ono što je dobro i kvalitetno to ostaje...
Ako mi se moralo to već dogoditi onda je bolje da je tako i da se dogodilo sada, nego da se rodi dijete s deformacijama i retardacjiama...Jer, gdje ćeš veće boli i patnje nego kad imaš bolesno dijete i znaš da se nikad neće oporaviti i nikad neće biti bolje, jer se takvo rodilo, i svakim danom ti gledaš njega i on gleda tebe, i tako patite iz dana u dan...
Možda je to sve okrutno ali meni je tako potrebno i bude mi lakše nakon iskrenog razgovora same sa sobom...Znam sebe, ne mogu nešto površno, moram u dubinu, dubinu osjećaja i dubinu proživljavanja svega .... Onda se dogodi da se zapletem u mrežu i više ne znam van, vrtim se u krug i ne vidim izlaza, i onda me boli, onda patim...Bol ide do granice autodestrukcije...Ako takvo stanje potraje onda se dogodi da ti to postaje matrica po kojoj živiš, to ne želim, to valjda nitko ne želi...Zato su potrebni ponekad bolni i nagli rezovi jer život je sada...Čemu razbijati glavu nečim što je nekad bilo, i tako tu me možeš ništa, ne možeš ništa promijeniti...Okrenut prema prošlosti možeš samo sjediti i plakati dok ti život poput pijeska klizi niz prste...Potrebno je gladati ono sada....
Takav životni obrazac sam teškom mukom usvojila prije puno, puno, puno godina ali je definitivno dobar obrazac i stvarno dokazuje da život može biti lijep ako ga ne živimo ni u prošlosti ni u budućnosti nego upravo sada i u ovom trenutku, ali, kao i obično, sve je samo stvar našeg dobrog ili lošeg izbora...
Post je objavljen 25.01.2013. u 09:38 sati.