Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi i da se nađemo kod automehaničara.
– Baš lijepo izgledaš danas – rekao mi je čim me ugledao.
– Hvala – odgovorih zbunjen.
– Sad ti.
– Kaj ja?
– Sad ti meni.
– Kaj ja tebi?
– Pa zar ne znaš što je danas?
– Znam. Danas je sv. Franjo Saleški. Zaštitnik novinara.
– Fakat?
– Pa da. Molio sam se da Bog prosvijetli pamet novinarima kad si me nazvao.
– Nisam znao.
– Puno toga ti ne znaš.
– Ni ti.
– Što to, na primjer?
– Ma…
I onda smo zašutjeli.
– Pa što radiš ovdje, čovječe? – Upitao sam Nenada nakon nekog vremena.
– Roman je najbolji majstor na kugli zemaljskoj. Šteta što je alkoholičar.
– Kak to da si kod mehaničara?
– Bio sam sa Slatkom na njenoj vikendici.
– Na vikendici? Skidao snijeg s krova?
Nenad je sa Slatkom proveo noć. Svatko je bio svojim autom. Ona je ujutro ostala, a on se vraćao doma.
Kad je Nenad već bio za volanom, istrčala je iz kuće i prišla autu. Htjela je poljubiti Nenada za sretan put. Ali, bokom je zakačila retrovizor i slomila ga.
– Slatka baš ima jake bokove.
– O da. Razarajuće.
– Ima se za što uhvatiti.
– Ne znam bi li joj to baš bio kompliment da to pred njom ponoviš.
– To bi bila konstatacija.
– Ne kužim te.
– Volim Slatku jer baca novu dimenziju na moj život. Naučila me je, na primjer, razliku između komplimenta i konstatacije.
– Vidim ja da tebe Slatka baca u trošak.
– Hahahaha… – prokomentira pijani Roman.
– Samo se ti nemoj javljati, pijani debilu.
– Opa… Je li to kompliment?
– To ti je konstatacija.
Post je objavljen 24.01.2013. u 23:24 sati.