Marketing
U METROPOLI
Šta radit kad kiša i dalje bjesomučno pada, pada.... ? Grintat, naravno pod obavezno. Čak dolazim u iskušenje molit boga da padne bilo sranje samo da ne gledan više ovo sivilo i bljuzgu.
Uhvatit se i dalje sređivanja po kući? Hmm... bezveze, neće pinel uteč! 
Motanje po kužini postaje opako opasno. 
Bauljanje po raznim bezvezetama je jaaako pogubno za takujin. A i bome štufa san gužvanja.
Šetnja po kiši mi više nije nešto. Neman više di višat mokru robu. 
Najbolje da puno ne pričam i da krenemo u virtualnu šetnju.
Dakle, nakon šta sam isportretirala patkice, prošetali uz rijeku, šetnju smo nastavili u metropoli. Ne onoj snigom zametenoj, nego antičkoj.
Mislimo se kad smo ono zadnji put bili.... prije dvi godine. Ma ne.... još sam slikala sa onim malim aparatom. Pronač ćemo slike i vidit. ( pet godina)
Spuštamo se pomalo kroz drvored. Moram priznat da sam se iznenadila kad sam vidila koliko svita ima. I isto toliko četveronožnih ljubimaca.
Krećemo put amfiteatra.
Čudan je osjećaj onako sam prošetat po areni, provuč se kroz otvore , vrata, lukove. Kao da će svaki čas iz nekog kaveza izač neka zvijer, lav, istrčat gladijatori.
Nešto šušne. Skočim. A dobro, pas je. Ma nije mi ni njega drago vidit, ali bolje nego da je lav.
S noge na nogu se pomalo vraćamo, pogledavamo u maslinike, napravim još jedan đir okolo.
Pogled na dva grada.
Zalazeće sunčeve zrake obasjavaju kameni grad.
prekida me zvuk mobitela.
Eto nas za dvadeset minuti.
Još jedan škljocaj i ulazak u auto.
Post je objavljen 24.01.2013. u 14:29 sati.