Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi i da se nađemo u parkiću iza njegove zgrade. Kad sam došao tamo nisam ga vidio.
– Psss…
Osvrnuo sam se oko sebe kad sam čuo psiktanje.
Nenad je provirio iza grma.
– Brzo dođi amo!
Brzo sam mu došao. Povukao me je sebi.
– Sakrij se! – Prošaptao je.
– A zakaj se skrivamo? – I ja sam šaptao.
– Susjed je u zgradi.
– Pa uvijek ti je netko od susjeda u zgradi.
– Ovo je susjed od ispod.
– Pa?
Šaptom mi je objasnio.
Prije desetak godina je na njegova vrata netko pozvonio. Nenad je otvorio. Neki ogromni čovjek je odmah počeo vikati na njega. Toliko je galamio, psovao, prijetio i pjenio se da je bilo nepodnošljivo. a najstrašnije od svega je to što Nenad uopće nije razumio o čemu se radi.
U nastavku vikanja Nenad je shvatio da je to susjed koji je taj dan doselio u stan ispod njegovog i da je čvrsto uvjeren da Nenad nešto buši u stanu i ometa ga u njegovom miru.
Kad se izgalamio otišao je dolje.
Nakon nekog vremena opet je netko pozvonio na Nenadovim vratima. Prije nego što je otvorio vrata, Nenad je sobom uzeo tavu. Ionako je bio u kuhinji kad se čulo zvono. Vidjevši onog istog čovjeka na vratima, opičio ga je tavom po glavi i rekao mu je da se vrati odakle je došao.
Domalo je opet zvonilo na vratima. Nenad je bio opušten pa je izašao bez tave.
Novi susjed je stajao pred njim. Ispričao mu se jer je naglo reagirao i predložio je da se pomire. Nenad je pristao.
Susjed je predložio da se u znak pomirenja zagrle. Ne znajući na što pristaje, Nenad je pristao.
– Frajer me je zagrlio u punom profilu. A nema zagrljaj, nego preumatski čekić. Cijeloga me je polomio.
I dalje smo šapćući bili skriveni u grmlju.
– Ali to je bilo prije desetak godina.
– On se nastavio grliti svaki put kad bi me vidio.
Srećom, čovjek je uskoro odselio. I dolazi samo jednom mjesečno. Po stanarinu.
Taj dan Nenad provodi u grmlju.
Post je objavljen 21.01.2013. u 20:15 sati.