Dan sam započeo nekakvom domaćom verzijom bureka, pitom sa mesom, krumpirima i jajima, to zalio s jogurtom, dobar početak dana, a za ručak tanjur juhe i malo pečene jetrice s krumpir pireom, malo kažem, jer nije to bila nezajažljiva sad neka glad, nije da se nisam mogao suzdržati, nego došlo mi iz dupeta u glavu da od radikalnih poteza nema ništa, ne mo'š glavom kroz zid. Godinama se to masno tkivo formira i sad bi ja tu nešt na silu mijenjao, ne ide, a i poprilično je stresno, ne samo za mene, nego za sve, dođeš kući a ručak na stolu, fino miriši, a ono, ne znaš kud bi gledao i onda kažeš neću...netko je taj objed pripremio, potrudio se i ne možeš ne poštivat to, pa onda, za stolom nikad nisi sam i kad tako nešt izjaviš a svi znaju da jest moraš da bi živio, sad, neki vole jesti malo manje, neki malo više, a ako si jedan od onih koji baš uživaju u klopi, onda takve neke neočekivane izjave zvuče još gore i donose nemir i bujice pitanja. Pa što ti je, pa zašto, onda bi najradije poludio, ali ne smiješ, pa probaš objasniti da si gadan sam sebi, što sada u ovom trenutku nije bitno, iako inače svi primjećuju da si sakrio loptu ispod majice i svašta nešta, sad je opet zaključak da se na silu ništa ne može i da se jesti mora. Jasno mi je da se na silu ništa ne može i da ću ove kile, ako ih skinem, skinuti onako kako sam ih dobiio, postepeno. Važno je samo da ne žderem unezvijereno kako sam žderao do sada, da svoju glupost ne pokušavam ublažiti hranom....
Post je objavljen 16.01.2013. u 23:45 sati.