Kada sam se na Badnjak zurio Schipholom na let za Zagreb, zaboravio sam da sam to jutro jos namjeravao baciti zadnju bozicnu cestitku u neki postanski sanducic. Negdje dvjesto metara od “gate-a” sam skuzio da mi je cestitka ostala jos u ruksaku, ali naravno na tom zadnjem potezu nije bilo nikakvih sanducica. I kaj sad. Nasavsi se pred “gate-om” (uf sto volim ovu rijec) ogledao sam se oko sebe. U blizini je bio jedan coffie-bar i jedan WC. Ispred WC-a sam spazio cistaca, a u baru je bila neka konobarica. Brzo sam morao odluciti konobarica ili cistac WC-a. Osjecaj mi je rekao: cistac. Odjurio sam do njega. Bio je to neki onizi tamnoputi tip, prosjede brade. vjerovatno indijskog porijekla. Uspio sam mu objasniti sto od njega trazim i on je spremio cestitku u svoja kolica. Zahvalio sam mu i brze bolje pozurio na kontrolu.
Desetak dana kasnije. Bogatiji za nekoliko novih argumenata za i protiv zdravstvenog odgoja u skolama, ali i sva sreca ugodnih razgovora sa dragim ljudima vratio sam se u Zaboland. Zeljezna ptica je sretno pristala u luku i ja sam stupio na Schiphol. Hodajuci pokretnom trakom prema kontroli pasosa, odjednom primjetim da se s moje desne strane nalazi WC, iako mi uopce nije bilo sila. A pred tim WC-om isti onaj cistac. Odjednom mi se u glavi upalila lampica. U ruksaku imam jednu hrvatsku cokoladu. Napustio sam pokretnu traku i vratio se prema WC-u. S cokoladom u rukama prisao sam indijskom cistacu i rekao mu da je cokolada za njega, jer je on za mene prije Bozica poslao cestitku. Bio je vidno iznenadjen i trebalo mu je malo da sve poveze, sto nije ni cudno, a onda je i shvatio da je cokolada za njega. Nije govorio bas dobro zabolandski, ali sam uspio pohvatati da je taj isti dan kod sebe doma ubacio tu cestitku u sanducic. Moj dan vise nije mogao poci po zlu, pa da su me i vratili na kontroli pasosa.
Post je objavljen 14.01.2013. u 11:21 sati.