Nikako to nisam shvaćala.
Anime Likica se u 90% slučajeva nije mogla naći sa mnom.
Sve joj je bilo daleko (ok, javnim prijevozom treba joj dosta bilo kamo),
bila je silno zauzeta i samo ako je već namjeravala biti na istom mjestu
kao i ja, onda smo mogle piti, jesti i ćakulati.
Mogla sam joj doskočiti samo tako što bih došla do nje, a i tada je imala samo vremena
dok dečko ne dođe doma gladan.
Onda mi je objasnila.
Dvaput tjedno ide u teretanu na više od dva sata, dva put ima tečaj jezika, vikendom
čisti stan i druži se s dečkom te kuha za cijeli tjedan.
Ako se ne najaviš na vrijeme, izvisio si. Toliko sati u danu/tjednu jednostavno ne postoji.
Prihvatila sam objašnjenje, ali ga nisam zapravo shvaćala.
Kad radiš od doma stigneš svašta. I u trgovački centar, i na dvosatnu kavu, i usisaš stan.
Doduše, radiš kao manijak između 12 i 17 ili, ako si baš prokrastinirao,
između 19 i 1 ujutro, ali sve se na kraju stigne.
Povratak na osmosatni rad me unezvjerio.
Dođem doma, ručam, operem suđe, složim gablec, pogledam film....i vrijeme je za spavanje.
Ali onda se tek probudim, pa izgubim 2 sata na ne znam što jer mi se ne da ni surfati više, te legnem iza 23.
Zbog čega sam idući dan skršena.
I onda se to ponavlja još 4 dana i svaki dan sam sve više skršena.
Onda dođe vikend, spas.
Spavam, kuham doručke, pogledam film noir, ručam, skočim u dućan, stavim veš na pranje....
i vikenda više nema!
Nemam vremena. Nemam energije. Nemam društva.
Plus, dinamika se promijenila jer sada vremena imamo samo mi bez djece.
U novoj godini sve je drugačije.
Post je objavljen 12.01.2013. u 16:56 sati.