Budim se, moja ruka, kao da je android, u njoj je neka čudna odvojena inteligencija, sama kreće, po svome, bez uplitanja moje volje. Pruža se kao bjegunac i traži njega, usnulog muškarca. Njemu nije važno što ne kuham svaki dan, a kad kuham, nije mu važno što tražim stotinu pohvala. Nije mu važno niti što ga korim ako ne posprema za sobom, nije mu važno ako podignem vrećice u dućanu i čim izađemo stanem demonstrativno i uvalim ih njemu da ih nosi dalje. Nije mu važno što čekam da otključa vrata ili ga samo pitam imaš ključ? Ma hrpa toga mu nije važna, iskreno, nije ni meni, danas se više ne ljutim na te sitnice, ne ljutim se što mi ne otvara vrata, što ne nosi uvijek vrećice sam. Jednostavno stanem i kažem, znaš dragi nisam ja Juanita.
Ponekad se ljutim, ali on zna da se ne ljutim stvarno. Ne znam se ljutiti. Moja ruka zna da je moj mozak žele, u jutro naročito, pa ako sam navečer i bila nekim čudom, ljuta, u jutro ga ipak traže izdajnički prsti. Noću ga isto traže moji brideći dlanovi. Tražim ga usnama, grudima, čitavom bolno neispunjenom utrobom. Sneno jutro je samo nastavak nezasitne večeri. Jesam li žena ili rijetka zvijer što se hrani toplinom zagrljaja, nemoguće je odrediti danas, dok se trideseta polako primiče. U jutro sa sigurnošću znam jedino da je svijet lijep i velik u njegovim rukama.
Post je objavljen 08.01.2013. u 22:38 sati.