Danas sam se silom prilike morala susresti sa svojom bivšom sveki (svekrvom).
Susret s njom prođe skoro uvijek više nego dobro ali me gotovo uvijek kao prava, prvacata sveki s nečim iznenadi, pa tako i danas. Ni današnji susret nije prošao bez da me šokira. Često je mene teško šokirati jer sam uglavnom tolerantna ali ona me obori skoro uvijek s nogu svojim komentarima.
Ušla sam u njen stan i dovela joj unuka, ma nisam ni jaknu htjela skinuti jer sam u svakom trenutku bila spremna pobjeći od nekih njenih pitanja ili komentara koje nikako ne želim slušati. Ali, zajebala me stara, opet i ponovo...
Tako mi lagano ćakulamo, ja na nogama u jakni spremna na bijeg prije nego ona ispali otrovnu strelicu iz usta a ona, onako lagano, kao prava sveki, s kavicom i cigarom u ustima....I tako razgovor lagano ide...
Kaže ona meni u jednom trenutku.
- Ajme mala, tebi što je gore u životu ti sve bolje izgledaš! Ti sva sjajiš bez obzira koliko ti je grozno i teško!
Bilo je tada potrebno da ja nešto kažem, ali ja nisam mogla iz otvorenih ustiju riječ izgovoriti. Opet me ispočetka šokirala samo tako, opet me ostavila bez teksta, što baš i nije lako kod mene, ali njoj to ide.
Često pred njom zašutim zato što je poštujem, zato što je starija i zato što je majka mog bivšeg, a često i zašutim jer me njen komentar ostavi bez teksta.
Od kada sam otišla od njenog sina, sto puta sam joj rekla da je meni sada konačno dobro, da sam ja sada konačno sretna i da su moja krila sada toliko velika i raširena kao da nikad neću prestati letjeti...
Moja sreća je uzrok mog sjaja i ljepote a ne moja nesreća što sam još jedna rastavljena u Hrvatskoj i moj kao težak život....
I onda ja mislim, pa dobro, zašto ona ne može konačno prihvatiti da sam ja sretna, da je meni dobro, da idem dalje, da ne trebam nikog od njih.
Nikad nisam o njima ovisila niti malo, ma ne samo o njima, nego o nikom....
Sto i jedan put sam joj rekla da je meni rastava donjela dobro, a ne loše, ali doslovce barem sto puta jedan te isti izgovoren tekst a ona opet pili po svom, kao da nikad nije ni čula što sam rekla ili jednostavno ne želi čuti što ja pričam.
Ne znam, možda i nju to boli i nije joj lako jer je i ona sama jedna razvedena žena, koja je sama samcata odgojila i podigla na noge svoja dva sina, koji su takvi kakvi jesu.
Stariji sin, slobodni boemčina, dužan i Bogu i vragu i državi i bankama ali pun duha, naravno, i sam razveden – ostavila ga žena. Mlađi sin, traži posao, moli Boga da ga ne nađe, slobodan stil života i svijet je njegov – razveden, i njega je žena ostavila (ja).
Ponekad je ona meni znala reći – znam ja kako je tebi, jako ti je teško, i ja sam ostala sama s djecom i bilo mi je gorzno i teško...
A onda ja nju gledam i pitam se u sebi – pa dobro draga ženo jesi li ti normalna? Jel ti slušaš sebe, što ti govoriš?
Razlika u tijeku našeg života je ogromna i neusporediva....
Moja sveki je bila ostavljena s dvoje malodobne djece, brak je više godina pokušala spasiti na sve moguće načine, trpila je sve i svašta, naravno, da bi spasila taj jebeni brak....
Ja, ja nisam ostavljena, ja sam ostavila i otišla. Ja se za brak neću boriti pod svaku cijenu. Da bih spasila brak učinit ću sve što mogu, ma i potrpit ću svašta, ali za sve postoje granice do kuda se smije ići. Ukoliko se prođe i ta granica ja više ne toleriram, ja više ne trpim, ja odlazim, bilo kuda i bilo gdje, sve ostavljam, dižem ruke i idem....
I nije mi teško, možda bi mi trebalo biti, ali nije.. Tu i tamo iskočim iz tračnica i pomalo se pogubim ali saberem se i nastavim dalje... Nije mi teško jer imam onu neku sigurnost, poleđinu, roditeljsku potporu, posao, stan i najvažnije – zdravo dijete....
I bude mi grozno kad čitam ispovijedi žena koje su gotovo skoro pa same sa svojom djecom na svijetu, prepuštene same sebi....Tako je jednom bilo i mojoj sveki....
I ma koliko god mi nekad ide na živce sa svojim ubojitim komentarima upućenim meni i samo meni, toliko mi je i bude žao jer prošla je ona svoje u životu što je imala, a opet s druge strane, iskreno, puno mi je i pomogla....
Post je objavljen 30.12.2012. u 19:43 sati.