Ponekad, kao sad, dosta mi je pomaganja i slušanja, dosta mi je savjetovanja, dosta mi je toga da budem dežurna prijateljica. Ionako ljudi naprave na kraju po starom. Sve ide dobro, napokon je ljudima bolje, onda se vrate starim stvarima, starim ljudima, nazad u svoju mizeriju i nazad u svoje probleme i staru kolotečinu za koju su me zvali da im pomognem izvući se. E pa brate ne znam zašto sam se uopće trudila. Čovjek se napokon ponada, poćne se ponositi na napretku te osobe, i onda na kraju jebiga. Bude mi toliko žao što se osoba vratila starim porocima ne samo zato jer sam se potrudila oko njih, nego i zato jer mi je stalo do te osobe (ili više njih) i želim joj dobro tako da mi je tužno i razočaravajuće gledati ih kako opet srljaju u ista sranja. Iako nisam za to odgovorna, ponekad to ipak doživljavam kao osobni propust.
Dosta mi je biti Hana the patronažna sestra, dosta mi je inzulina, dizanja u pola noći radi šećerne kome, dosta mi je lijekova, dosta mi je odlaska kod doktora i slušanja nalaze i čišćenja po kući, trganja i mijenjanja rasporeda dana da bi se tome svemu prilagodila, dosta mi je odgađanja kava i odgađanja učenja, samo da mi se na kraju kaže da je to ono što se od mene i očekuje, da nakon svega toga se sve to zanemaruje i pretvara u ništa i da dobivam prigovore zbog svake male stvari koju NE napravim. Najradije bi sve bacila u dim, stala sa strane i samo gledala kako bi nekom drugome išlo radeći sve ovo što ja radim. Ali volim svoju baku, učinila je toliko toga za mene u mom životu, jednostavno je ne mogu gledati kako se muči sama, teško mi ju je viditi tako izgubljenu i zaboravljivu i staru ..
Ljuta sam, dosta mi je svega toga. Dosta mi je slušanja prigovora, dosta mi je slušanja problema, dosta mi je ljudi, dosta mi je razgovora, dosta mi je svega. I znam da zvučim kao malo emo razmaženo dijete ali kad mi je tako DOSTA svega! Nisam još ni počela živjeti a već sam tako jako užasno umorna...
Post je objavljen 13.12.2012. u 18:42 sati.