Canada,eh?
Doslovno preko noći, palo je više od 30 cm snijega.
danima ranije plašila sam ljude tom prognozom, ali nitko mi nije vjerovao.
I sve se dogodilo kako su rekli. Promet je stao. Hladnoća je prodrla u kosti.
Odlučili smo biti kul. Odlučili smo se ponašati kao Kanađani. Sve normalno
Delboy je krenuo na šišanje. U mećavi. Jer mu je kosa narasla negdje između četvrt i pola centimetra.
Mi smo povele četverogodišnjeg susjeda u kino, na matineju.
Bus za kino ulovile smo pukom srećom, bus za natrag već je bio jedan u nizu uhodanih.
Čak je i film bio dobar, a kokica i kole bilo je na bacanje.
Tako smo dobro to izvele da smo odlučile proslaviti. Prejedanjem.
Pojele smo svaka samo po jednu sarmu za ručak kako bi se pripremile za rezerviranu večeru.
Prvo smo sat i pol zvale taksi. Taksi nije bio zainteresiran.
Onda smo otkopale auto i zamolile Delboya da nas odbaci i vrati auto,
da možemo pit u miru.
I pile smo. I jele.
17 hamburgera, 5 rakija, 2 piva i 2 vode kasnije....bila je ponoć.
Taksiji se i dalje nisu javljali.
Krenule smo pješke. Hodale smo svega sat i 20. Ja jedva, jer sam pojela puno.
A snijeg je bio do koljena. Doslovno.
Krasna priča, partizanski tradicionalna, za plašit malu djecu jednog dana u budućnosti, kada budu imali lebdeće skateboarde.
Njemu baš i nije stalo
U snijegu sam našla mobitel. Isključen. Bez kuna na računu. Bez postavke koja ti pokazuje koji
je njegov broj. Bez imena obitelji u imeniku. S krivo postavljenim kalendarom. A vlasnik ne živi u
ovom gradu.
Otežavanje povratka vlasniku samo takvo. A njega kao da i nije briga.
Nije ga nazvao ni jednom. Pretpostavljam zato što, poput mene, nije znao svoj broj.
Ali kladim se da je žalio za kolekcijom mp3 folka.
Post je objavljen 11.12.2012. u 21:59 sati.